Sukobi u Ukrajini sigurno nisu poslednji kamen spoticanja u odnosima EU, NATO i Amerike sa silom koja se od Kavkaskog rata 2008. samouvereno vraća na svetsku scenu. Verovatno je baš to imao u vidu Majkl Mur, direktor kancelarije za južnu i centralnu Evropu u američkom Stejt departmentu kada je rekao da će Srbija, kako se bude približavala EU, morati da preduzima korake koji će komplikovati njene odnose sa Rusijom, ali će biti saglasni sa stavovima Unije.
Dakle, što budemo navodno bliži EU to će nas više gurati u prvi red sukoba s Kremljom, baš kao što su bacili Ukrajinu na Rusiju i onda je prepustili sebi.
Još krajem marta slično je istupio američki ambasador Majkl Kirbi i izjavio da će Srbija u slučaju ukrajinske krize postupati u skladu sa sopstvenim interesima i reći, naročito iz perspektive male zemlje, da napad na susede jednostavno nije dobra ideja.
Istina, američki zvaničnici propustili su da nas obaveste da je Angela Merkel u Vašingtonu prenela Obami da nemački privrednici traže da se zaustavi širenje sankcija Rusiji i da će Berlin da ih posluša, pa smo to morali da pročitamo u Vol strit žurnalu.
Nekako u isto vreme oglasio se i napuderisani Karl Bilt, švedski ministar spoljnih poslova, koji je lupio da je pravoslavlje za Evropu veća opasnost od islama. Ne pada mi na pamet da raspravljam šta je veća opasnost i šta je Bilt mislio da kaže, niti da se povodim za neonacističkim teorijama. Eno Biltu Majdan, želim mu od sveg srca da povede neku jedinicu ideoloških istomišljenika iz Desnog sektora, pa pravo na Slavjansk. Neće biti prvi Šveđanin koji se nije vratio iz ruske stepe. I Hitleru su dali dovoljno dobrovoljaca i puščanog mesa.
Bilt je sklon da lupeta na Tviteru. Sećam se kada je pred proglašenje Kosova za to što je sada, a šta god da je, odvalio kako je "Srbija izgubila moralno pravo na Kosovo". Tada me je užasno iritirala ta jezuitska sujeta koja daje sebi za pravo da crta tuđe granice i mislio sam da je reč pre svega o fiziološkoj tuposti birokrate koja dozvoljava takve ispade.
Posle tvrdnje o pravoslavnoj opasnosti po Evropu (a teško da postsovjetsku Rusiju možemo da nazovemo pravoslavnom), siguran sam da je reč opet o fiziološkoj tuposti, ali onoj koja proizvodi isti fatalistički avanturizam kakav je u donekle sličnim istorijskim okolnostima ispoljio Adolf Hitler. Ili je Bilt mogao da kaže da pravoslavna Srbija (koliko god da je pravoslavna) nema pravo na Kosovo zato što je opasnost po Evropu? Zašto nas onda zovu i koliko Biltova ima tamo?
Nije mi jasno, zašto se odmah nismo pridružili horskim napadima na Rusiju, ili im čak uveli sankcije, kada nam je već rečeno da nas to čeka kad-tad. Eto, idemo u Evropu, što da se nećkamo?
Možda zato što bismo isekli granu na kojoj možemo da sedimo, ali nećemo? I zato što smo sledeća pravoslavna opasnost po Evropu? Ili da se zapitamo da li su članice EU Rumunija i Bugarska osuđene na bedu i zato što su pravoslavne? Ili zato što nikakve koristi od EU nemamo i propadamo sve dublje od kako smo potpisali Sporazum o ascijaciji i pridruživanju, postali kandidati i otvorili pregovore, ako sve to ima bilo kakve veze sa našim beznađem ili iluzijom obnove?
Posvađajmo se lepo odmah s Rusima kao Milo. Što da ne? Hajde da ludujemo kao Poljaci i Litvanci kada su iz svojih kompleksa Ukrajinu gurali u propast pre koji mesec, a sada traže da ih Amerika čuva ako Rusi polude.
Poslušajmo Amerikance i podržimo spaljivanje živih ljudi u Odesi i ubistvo rafalima 10 nenaoružanih seljaka iz Andrejevke u živom zidu i ranjavanje njih valjda 40, ionako niko ne zna koliko. Zaletimo se kako nam Amerikanci preporučuju, što je važno što to ni Nemci neće? Mnogo mi se pa razume Angela….
A istočna Ukrajina? Prošlog meseca u autobusu iz Harkova u Lugansk šofer uzme kofer da ga ubaci u prtljažnik. Pitam pošto, a on kaže pet rubalja.
– Rubalja – začudim se, a on se nasmeje od srca.
– Ma ne, ovih naših… A neće još dugo.
