Gde dočekati i drugu Novu godinu, nekako još slađu, srpsku pravoslavnu? Ili, kako? Dijasporci presudili: – U Pavijon su Boa, uz lepe pesme, u restoranu Lepa pesma.
Tu gazduje popularni Miša s majkom Kosom, od Banjaluke su i Srbi od glave do pete što je potvrdila i široko razvučena srpska trobojka. Bilo je i novogodišnjih dekoracija. Okupilo se pedesetak zemljaka, a po našem običaju u takvim trenucima mora se jesti gurmanski i svaki zalogaj zaliti, a tu kombinaciju prate muzika i pesma, uvek obojeni setom i nostalgijom, čak i kad su veseli i ritmični.
Svirao je harmonikaš Zoran Marković sa svojim društvom, violinista Milan Marinković je atmosferu oplemenjivao, tokom cele noći pevača Gagija pratio je hor u sastavu svih okupljenih, pa i onih bez sluha i glasa.
Novokomponovane pesme izborile su prednost nad izvornim, narodnim i starogradskim, a svako je po izboru mogao da nametne svoj ukus, što se preformulisalo u “kafansku novogodišnju demokratiju”.
Naš društveni život u Parizu i predgrađima čine i udruženja: po godinama postanka mlađi Beli anđeo i veteransko Prijateljstvo, oba iz Sen Denija. Iako unapred nisu znali da će im Lepa pesma biti zajedničko mesto slavlja, odmah su se isprepletali mladi sa onima srednjih godina, a oni koji se odranije nisu poznavali uspeli su da u ovoj veseloj noći tako druguju da su na rastanku, u ranu zoru, najavili nova okupljanja.
Slađa Stamenović je čelnica Belih anđela, od nje potiču ideje, a za realizaciju je uvek dovoljan broj raspoloženih. Slađa je nasmejana i živahna, vatra živa, pa i druge raspali. Prijao joj je provod do tri sata posle ponoći, a ipak se požalila:
– Bilo bi i duže, da ujutru nismo morali na posao.
Veteran Raša
Veterane KUD-a Prijateljstvo kao predvodnik zastupao je Raša Ilić, Crnogorac kao i Bosa. Rašu pozna ceo naš Pariz, veliki je aktivista i jedan od osnivača Prijateljstva. Bez Raše ništa ne može, pa ni doček srpske Nove, a kako je nagomilan iskustvom, pomalo se sećao i prijašnjih dočeka Nove godine.
