Da budemo ono što želimo, da imamo ono što možemo, da u svakoga radost ubacimo, da najmilije sačuvamo, da volimo i vole nas, sve su sabrane želje okupljenih u restoranu Kod Vesne u pariskom predgrađu Montroj.
Stigla im je Nova godina bez mraza koji po staklu šara, ali sa maštovitim zvezdanim ispisanim čestitkama na staklima izloga, ogledalima, zidovima, stolnjacima, tanjirima oplemenjenim slasnim zalogajima i čašama nakvašenim lako-teškim pićima. Slavilo se razdragano, uz Srđana, Zuzu i Daču, virtuoze melodija kako sa naših tako i dalekih podneblja, a pesma se do matice čulo. Užarena je atmosfera bila toliko da su gosti skidali odeću, sa čela znoj brisao i ko zna u šta bi se pretvorila ova vulkanska eksplozija da slavljenici nisu svako malo izlazili napolje i rashlađivali se uz cigaret pauzu.
“Kod Vesne” je, stvarno, bilo “uvrnuto”. Uvrnulo se kolo između stolova, vrtila se pesma, vrtile se čaše i želje. Vrtilo se još mnogo šta, u inat ponovo najavljivanoj koroni, u inat trajućem ratu koji unesrećuje mnoge, u inat kriznoj svakodnevici, nedostatku struje i plina, bezobraznom poskupljenju litra ulja sa 1,20 na 6 evra… Ma, ljudi, opustite se, na pragu je nova godina!
U tanjir-uvertiri: slana torta, ruska salata, čajna kobasica, svinjska pečenica. Tanjir-činovi sadrže karađorđevu šniclu, kraljevske krunice i granirani krompir, za finale su komponovane ledene kocke, što su, svako na svoj način, izmajstorisali Nikola Stojanović, Miloš Zečević, Branka Radenković, Milica Todorović i gazdarica Vesna Radisavljević koja opisuje:
– Kod nas je doček uvek super. Volim ja nasmejane i srećne goste. Svima želim dobro zdravlje, puno ljubavi, sve najlepše i da nikad ne promaše vrata mog restorana.
U veselom raspoloženju su Igor, Goran, dve Nataše i Danijela, od glasne muzike jedni druge jedva čuju, nebitno, očima se dogovaraju, a osmesi se množe.
Do njih je društvo lepotica uz dva “staratelja”. Svi euforični kao da su upravo dobili loto premiju. Dvojac muškaraca konkretizuje novogodišnje želje: “Da je para do krova” (Ivan Cvetković, Ćuprija) i “Da rata ne bude” (Bojan Milanović, Kragujevac). Razdragane devojke otvaraju karte: “Želim da 2023. godine udam moju drugaricu Milicu” (Dragana Cvetković, Ćuprija), “Želim da se, konačno, ove godine udam” (Milica Vitorović, Soko Banja), “Želim da nađem nekog frajera” (Valentina Imčanin, Kruševac), a na njene reči Ivona Martinović iz Ćuprije dodaje: “Ja ih imam mnogo, mogu i još.” Samo su želje Portugalke Andrijane Rua Mateus ostale nemušte.
Poreklom iz Jagodine, bračni par Danijela i Nebojša Milenković su u ovu parisku noć stigli iz dalekog Montelimara.
– U gostima smo kod svastike Zorice, sa juga Francuske smo im doneli sunce i radost. Meni se Pariz dopada zbog lepih žena, a na jugu imamo more i spomenik kralju Aleksandru – u dahu izgovara Nebojša, što sa pažnjom prate Zorica, Lidija i Nikola Minić.
A želja? Danijela vragolasto ispali:
– Više seksa.
Suprug Nebojša se trže:
– Ona bi, možda, mogla, ja ne mogu.
Dodaje:
– Želim da se Nikola oženi ove godine, pa vidi kako je meni. Želim da udamo ovo dete, Lidiju, za nekoga iz eks Jugoslavije, evo, raspisujem konkurs, sve što treba da se plati – neka daju meni.
Cele noći pevao je Srđan, akademski školovani muzičar, izvežban da ne staje:
– Čik, čik, čik pogodi, šta mi treba, šta mi godi, a-j-j-j! Meni, srećo, trebaš ti, o-j-j-j!
Onda se u novogodišnjoj vrtešci rasvetlilo da svako svakom treba, da udružena sloga gradi sreću, a i da bi svi voleli, kad bi moglo, da ovo staro-novogodišnje veselje traje unedogled. E, ne može! Trajala je do sitnih sati, trebalo se sačuvati za Makronovo uputstvo: “Što više radiš – više ćeš zaraditi.” Zato, dijasporci, berićetan vam rad koji je pred vama!
Čestitka iz Grada svetlosti
Mnogo je vesela i grupa razdeljena na žensku i mušku stranu stola. Kao nabubanu školsku lekciju uglas izgovaraju:
– Iz Grada svetlosti srećna Nova godina svim našim sunarodnicima širom sveta!
Dragana Stanojević (Beograd), Milena Biljić (Užice), Daliborka Đekić (Paraćin), Marija Mijailović (Ivanjica), Natali Nikolić (Šabac) skaču na noge lagane, u struku se uvijaju, dižu ruke uvis, kosa leprša, maramicom vitlaju, vidi se preplavljeni su srećom. E, da ih je naviti da takvi budu zauvek! Pogledom ih prate tri musketara, zovu se “Sa verom u Boga”, tako uz svoja imena na papir ispisuju, Miloš Bikić (Užice), Milan Mijailović (Čačak) i Marko Đekić (Guča).
Neka 2023. bude najbolja
Saša Busurac je rodom iz Pariza, Eleonora Anđelić je Smederevka. On otkriva:
– Neka nova bude kao prethodna. Naravno, zdravlje ispred svega.
A ona:
– Da bude od dosadašnjih najbolja. Živeli!
Da živimo kao ranije
Iz Markovca su Veljko Adamović, Slaviša Obradović i Vukašin Stefanović, prikrivajući ono “iz mire sto đavola vire”, šaraju pogledima i u smešak brk razvlače.
– Dobra atmosfera, mnogo dobra, za videti i čuti! Pitate za želju. Ja bih mnogo para. Voleo bih da u svemu više uživamo, da nas puste da živimo kako smo ranije živeli, preterali su sa epidemijama, zabranama, naredbama, pretnjama, strašenjem i poskupljenjima, a najavljuju još gore! – analizira Vukašin.
