Proslavljeni košarkaški stručnjak Svetislav Kari Pešić izjavio je da Španija ima vrhunske i obrazovane trenere, koji su zaslužni za sve uspehe u protekle dve decenije, ali da je teško reći da li su oni najbolji na svetu.
Predsednik Košarkaškog saveza Španije Horhe Garbahosa nedavno je izjavio da poštuje sve, ali da istinski veruje da su tamošnji treneri najbolji na svetu.
– Meni to nije uopšte zasmetalo, mislim da je Garbahosa kao predsednik saveza i jedan od najboljih španskih i evropskih igrača, samo istakao nešto što je na osnovu rezultata tačno. Španska košarka je u poslednjih 20 godina postigla najbolje rezulate u odnosu na sve ostale. S tog aspekta je Garbahosa u pravu – rekao je Pešić u razgovoru za Tanjug.
Trofejni stručnjak, koji je tokom karijere vodio španske klubove Valensiju, Ðironu i dva puta Barselonu, najbolji trener u ACB ligi u sezoni 2018/19 po izboru Udruženja košarkaških trenera Španije, ističe da tamo postoji dobar sistem iza kog stoje dobri stručnjaci.
– Da li su oni najbolji na svetu, ja mislim da to vrlo teško može da se kaže. Možeš da kažeš da je Majkl Džordan najbolji i možeš da kažeš da je najbolji mladi igrač sa prostora Evrope, koji otišao u NBA ligu Luka Dončić ili naš Nikola Jokić. Govoriti da su španski treneri najbolji na svetu…Ja mislim da to Garbahosa i ne misli – kaže Pešić i objašnjava:
– Apsolutno se slažem da je španska košarka doživela najveći napredak u poslednjih 20 godina u odnosu na sve košarkaške nacije koje postoje. Zahvaljujući uređenoj ligi, uređenim odnosima uspeli su da postignu i najveće rezultate i na klupskom i na reprezentativnom planu, i u muškoj i u ženskoj i u omladinskoj košarci. Neko stoji iza toga, neko bira i trenira te igrače, a prvi i oni koji imaju najveći uticaj na razvoj košarke su pre svega treneri.
U tri najjača klupska košarkaška takmičenja u Evropi, u Evroligi, Evrokupu i FIBA Ligi šampiona, španski treneri ove sezone vode 12 klubova, u svakom po četiri.
Većina ih sedi na klupama domaćih ekipa, dok su samo dvojica na angažmanu van Pirinejskog poluostrva – Aito Garsija Reneses je na čelu nemačke Albe, dok Ćavi Paskval vodi ruski Zenit.
– Španski treneri su dugo godina bili zatvoreni, nisu imali hrabrosti da napuste Španiju i da budu treneri u drugim zemljama. Vidim da poslednjih godina Aito, Ðoan Plaza, Ćavi Paskval počinju da rade širom Evrope i to sa dosta dobrim uspehom. Španci imaju dobre trenere, imaju dobru školu. Treneri su im vrlo obrazovani, mnogo ulažu u struku i njeno obrazovanje – smarta Pešić.
– U mojoj drugoj etapi u Barseloni, trojica mojih asistenata su bili Katalonci, čak i kondicioni trener. Nije da ne verujem drugim trenerima, najviše verujem onima koje poznajem i sa aspekta znanja i iskustva, mentaliteta, jezika, ali ta tri trenera su mi mnogo pomogla da vodim jedan takav projekat kao što je Barselona – ističe Pešić.
Sa druge strane, u ova tri takmičenja sa prostora bivše Jugoslavije, čuvene po trenerskoj školi, angažovano je 17 trenera – po tri u Evroligi i Ligi šampiona, dok su najbrojniji u Evrokupu gde ih je čak 11.
Pešić, koji je sa reprezentacijom Jugoslavije 2001. i 2002. godine vezao titule prvaka Evrope i sveta, sa Nemačkom bio najbolji na Starom kontinentu 1993. godine, objasnio je razliku između te dve trenerske filozofije.
– To su dve različite škole, dve različite filozofije. Naša metodika i selekcija su jedinstvene u svetu i svi su pomalo učili od nas. Kao što smo i mi učili od drugih, tako su i oni primenjivali nešto što odgovara za njihovu košarku. Svi vrhunski treneri iz generacije pre moje, pa i moje, svi su različiti. To je naša odlika. Svi su donosili nešto drugačije, postizali su rezultate na drugačiji način – rekao je Kari Pešić.
– Kada gledamo španske vrhunske trenere, interesantno je da oni su na neki način uniformisani. Isti je sistem treninga, isti je sistem igre, ista je filozofija. Svaki trener ima svoj identitet, gleda košarku iz ovog ili onog ugla, ali je sve dosta standardizovano – navo je on.
Pešić kaže da ono što još prvi razliku između španskih i trenera iz jugoslovenske škole, jeste dobra i brza adaptacija na druge zemlje, kulturu, jezik i stil igranja.
– Mi smo tu najjači i jedinstveni. Mi nismo proizvodili rezultate samo sa jugoslovenskim igračima, klubovima i reprezentacijama, već smo sve to radili i u drugim zemljama. Naša adaptivnost na nove uslove – to je ta razlika. Ako si trener u inostranstvu, onda treniraš različite igrače, različite nacije i prvi posao trenera je da mora da se adaptira na metalitet i kvalitet igrača koje ima. Ne samo da smo se prilagođavali nego smo i menjali navike, način treniranja i igranja košarke – objasnio je P:ešić.
Dodao je danas je malo onih koji su oprobali da budu treneri u drugim zemljama Evrope, a Pešić se osvrnuo i na mlade naraštaje u našoj košarkaškoj struci.
– Naša nova generacija trenera je talentovana. Dolaze iz zemlje gde je košarka najvažniji sport, imali su od koga da nauče. Imam utisak da oni sve više naginju košarci, koja po našem mentalitetu i načinu na koji treniramo, više nije to to. Ne kažem da to nije dobro. Dobro je da se menja, jer se košarka razvija kao nijedan drugi sport – zaključio je Pešić.
