U poznatoj pripoveci Milovana Glišića “Posle devedeset godina”, vampira, kada iskopaju iz groba, najpre probadaju glogovim kocem, pa onda nalože na njemu vatru, i, kao da sve ovo nije dovoljno da ga trajno upokoje, još paze da spale leptira koji mu na usta izađe. Ovo verovanje potiče iz vremena kada se za prvenstvo borila paganska religija sa novom, hrišćanskom.
Dok još nije bio poznat pojam duše koja napušta telo na izdisaju, vampir je bio “samo” mrtvo telo koje se diže iz groba. Zato ga, da bi se to onemogućilo, valja prikovati za grob kocem od magičnog drveta. Prema shvatanjima koja su se javila u hrišćanstvu, vampir je duh koji može imati oblik leptira, a i samo poreklo imena vampir vodi od reči leptir.
U današnje vreme ima starinskih običaja i propisa koji su dobili sasvim praktičan značaj, a da se malo zna da im je poreklo u paganskoj religiji. Prilikom zevanja valja pokriti usta šakom jer je to čin lepog ponašanja, a prvobitno su se otvorena usta zaklanjala da na njih u telo ne bi ušla zla duša, demon koji bi izazvao besnilo ili bolest. Čvor na maramici se vezuje kao podsetnik, da bismo se, kada ga vidimo, setili nečega. Običaj je nastao u doba kada se čvorom nešto magično vezivalo za pamćenje.
Ličnosti iz srpske mitologije, zmajevi, vile, divovi, veštice, suđaje, psoglavi, takođe su u njihovom stalnom repertoaru, ali se u bajkama susreću i božanstva, i to ne ona niža, nego najčešće najviši, vrhovni bog Perun. Iako se nije uvek pominjao imenom, koje je nastalo od stare slovenske reč “per” što znači udarati, grmeti, lako ga je prepoznati kao boga gromovnika.
Poštovali su ga i pominjali svi slovenski narodi, pa su mu zato posvećeni planinski vrhovi i izvori, a na žrtvu mu je prinošen bik. Perun je zamišljan je kao zreo, krupan čovek sa ognjenim kamenom u ruci. U hrišćanstvu ga je zamenio Sveti Ilija.
