Iako se odlazak na večni počinak obeležava konstatacijom "nikad više", ipak se duhovna snaga života produžava kroz misli, sećanja, spominjanja i otkucaje srca onih koji ne prihvataju zaborav.
|
Ponosni Srbin |
Takvu sliku osvetlio je jedan izuzetno topao susret prijatelja, drugara i poznanika okupljenih povodom prve godišnjice smrti Vladimira M. Vukmirovića, aktiviste (generalni sekretar Saveza Srba Francuske), u stavovima i diskusijama previše bučnog, a u suštini mekšeg od pamuka. Prilikom svake analize naše prošlosti i aktuelne zbilje, delovao je buntovno, nezadovoljno i kritizerski, koristeći svoje lupe i vage, počesto neshvatan, da bi se tek sada, posmrtno, kamenčići složili u mozaik koji otkriva umnost i dobronamernost ove gromade-dvometraša, rođenog u Osijeku pretposlednje ratne godine (1944), osnovca iz Okućana i Nove Gradiške, zagrebačkog maturanta koji je u nastavku putovao svetom, najduže se nastanio u Francuskoj, gde je u šumadijskoj nošnji sahranjen na pariskom groblju Tije.
Povod za jedan ovakav susret bila je posmrtno objavljena knjiga "Nepravde nad svetom (i) Srbijom" pisane na 734 strane, a amanet je koji je ispunila udovica Milica Marković. Mada skromna, tiha i povučena, krenula je čeličnom odlučnošću, zaduživala se, skupljala novčić po novčić, sve s ciljem da svom Vladi podigne "spomenik od reči" koji na promociji u svečanoj sali sabornog hrama Sv. Sava dobija istinski oreol.
Slušajući Milicu koja drhtećim glasom izgovara zahvalnicu svim okupljenim, pa zaplaka, voditelj Rade Šipčić otpočinje:
– Zahvaljujući ovoj divnoj plemenitoj ženi pred nama je knjiga rađena da znanjem obogati ljude.
|
Rajko napisao predgovor 
Sećanje pesmom na drugara Vladu
Predgovor pod naslovom "Knjiga nad humkom" sročio je Rajko Đurđević. Analizirajući "velikog Vladu, pod velikim šeširom većim od Gojinog", podsetio je kako se "u doba pravljenja Ujedinjenje Evrope, praćene lažljivim zaklinjanjem na bratstvo i usred licemernog grljenja, probio kroz narod, zbacio ogrtač, otkrio logorašku kapu na glavi i prugasto logoraško odelo sa brojem na prisima. Izgazio je svečanost pod Trijumfalnom kapijom, lažljivo slavlje izgubilo je svaki ukus ljudske pristojnosti. Okupljeni narod, kao probuđen iz imaginacije, počeo je da kliče. Mesec dana smejao se i uživao čitav Pariz". Sećajući se kako je Vlado "perom grebao kraste", Đorđević je zaključio: "Nema većeg poništavanja ideologije naopakih svetova od izvrgavanja smehu i ruglu." |
– A ja imam utisak da nas Vlado odozgo motri i, evo, mog naklona, život je posvetio Srbiji i našem narodu – dodaje poetesa Dana Dodić.
U svom eseju dr Sima Mraović kaže:
"U traganju za pravdom i istorijskom istinom, umnogome drukčijim od onih koje poznamo i koje smo učili, kroz 27 poglavlja, laganog stila, jednostavnih rečenica bez stranih reči, već na prvoj strani Vlado opominje: "Nije greh ne znati, greh je hteti ne znati". U nastavku, kao objektivni posmatrač i istraživač, gleda širom otvorenih očiju i obelodanjuje saradnju i sukobe različitih interesa i ideologija. Namera knjige nije da teoretski analizira, već da predstavi nevidljiva lica moćnika koji odavno u ime demokratije sprovode geopolitičke interese, najviše američke. Svetski moćnici znaju da će 2050. godine zemlju nastanjivati devet milijardi stanovnika, zato se uspostavljaju metode kontrole i smanjena populacije. Glad, rat, izazvane prirodne nepogode, te iako tokom dvadesetogodišnjeg pisanja knjige nije bio svedok elektromagnetnih talasa, vizionarski opominje na njih.
Vlado je knjigu završio neposredno pred smrt. Odlomke u kojim je isticao da se od nasilja ne možemo pojedinačno odbraniti, čitala je Dragana Pajović i okupljene uputivši na razgovor, provlačeći Vladino pitanje: "Jesam li vam rekao", a zaključila:
– Sigurno je gore Vlado zadovoljan s nama, videći da želimo Srbiji da pomognemo.
