U Braničevskom okrugu i Negotinskoj Krajini bi takozvana dijasporska sela bila prazna gotovo cele godine da nema penzionera dijasporaca, koji u njima provode bar deo penzionerskih dana.
Na putu od Beograda, posle Požarevca do Negotina, mnogo je mesta u kojima se, kada se kroz njih prođe, mogu videti velelepna zdanja, kuće, na kojima su roletne spuštene, a duž puta tek samo poneki stanovnik. Takvo stanje je ove godine bilo i u julu, mesecu u kojem je ranijih decenija sve vrvelo od omladine iz dijaspore. Sada je sve manje mladih iz dijaspore koji vreme provode u rodnom kraju svojih predaka, pa ta sela postaju – sela duhova.
Primer za to je Topolovnik, mesto u kojem od ulaza do kraja gotovo da nema kuće u kojoj se može videti “život”. U selu, duž glavnog puta su ogromne kuće na kojima su roletne spuštene, sva vrata zatvorena, a u dvorištu nema ni pasa. Iz ovog, kao i drugih mesta Braničevskog okruga, veliki broj žitelja je otišao da radi i živi u inostranstvu.
Slično stanje je i u Negotinskoj Krajini, ali tamo se, makar mogu videti starije osobe na ulicama. Uglavnom su to oni koji su stekli penziju u inostranstvu. Ali, kao i u Braničevskom okrugu sve je manje mladih koji dolaze u kuće svojih predaka tokom odmora.
Prva i druga generacija gastarbajtera su vezane za rodni kraj, ali treća, čini se, sve je manje zainteresovana da boravi u zemlji predaka, pa leti radije bira odlazak na more, a zimi na planinu.
Urovica je selo na teritoriji opštine Negotin odakle se 80 odsto stanovništva otisnulo u inostranstvo. Ranije je ovo selo imalo 3.500 stanovnika, a danas je taj broj pao na 1.500, od čega najveći deo živi u Austriji, Francuskoj i Nemačkoj.
Ovog leta mali je broj mladih koji šetaju Urovicom, uglavnom su to, penzioneri.
– Svaka druga kuća u Urovici je zatvorena, jer su vlasnici u inostranstvu. Zbog toga smo uvek jedva čekali da dođe jul, da se okupimo sa porodicama i prijateljima iz dijaspore. Međutim, mladi sada slabije dolaze. Urovica bi bila mrtva da nema penzionera iz dijaspore – kaže Jovan Didić, predsednik Mesne zajednice Urovica.
U Urovici, međutim ni penzioneri dijasporci ne žive stalno već su na relaciji Srbija-dijaspora, jer su im potomci u zemljama u kojima su stekli penziju. Među njima su i Milivoje Videsković, Branislav Pavlović i Bane Matejević, koji su penziju stekli u Austriji.
Saglasni su da bi Urovica bila mrtva da nema penzionera iz dijaspore, koji su napravili i klub u kom se druže i proslavljaju važne događaje u svojim životima.
Videsković kaže da je decu uspeo da veže za Urovicu time što dolaze tokom svih odmora.
Pavlović penzionerske dane provodi delom u domovini, delom u Austriji, i to uvek po sistemu “gde je trenutno bolje” – zimi kada se treba grejati je u Austriji, a leti u Urovici.
Urovički penzioneri iz dijaspore upozoravaju da će život u selu nestati kada i oni “nestanu”, da zbog toga treba nešto učiniti, a predlažu da se stvore mogućnosti za ostanak kroz zapošljavanje, ali da se poboljša infrastruktura, pošto su putevi u ovom kraju, kako kažu, najlošiji.
I svadbe sve ređe
Jovan Didić kaže da mladi u Urovici više ne provode ceo letnji odmor kao nekada, već dođu samo na nedelju dana, dok ostatak odmora provode na moru.
– Izgubilo se interesovanje. Sve ređe se ovde prave i svadbe, već to čine tamo gde žive – dodaje Didić.
“Umreće” Urovica
Dragutin Andrejević je u Austriji živeo 22 godine, a pre pet godina je tamo ostvario i penziju. On ističe da se nije u potpunosti vratio u Urovicu, jer mu je porodica ostala u Beču, gde su mu i unuci.
– Rado boravim ovde, ali i dalje dobar deo godine provodim u Beču. Moja deca su i dalje vezana za rodno selo, ali unuci već nisu toliko. Oni rado dođu na nedelju dana, ali neće više da ostanu – priča Andrejević.
On se pita šta će biti sa selom, kada nestane njegova generacija, jer potomci, kako stvari stoje, neće dolaziti.
