– Kad smo prešli prag te bolnice, za nas je počeo zaista pravi raj. Izuzetno su bili ljubazni doktori, sestre i osoblje. Dočekali su nas kao da smo im najbliži rođaci. Želim da kažem preko "Vesti", koje se čitaju širom sveta, da je Rikshospitale najbolja bolnica – rekao nam je najzad nasmejani Milutin.
– Čim sam se probudila iz narkoze, doživela sam jako lep gest. Jedna divna medicinska sestra, plave kose, pomilovala me je po licu i poljubila. Imala sam osećaj kao da sam kod kuće – tako se osetila Pelka. Tako se osetila, a šta je rekla? – Najpre sam pitala kako je Milutin.
Iza ovih lepih reči na srećnom kraju stoji drama koja je počela još pre pola decenije.
Advokat– Milutin je posustao u jednom trenutku. Zahvalio mi se na svemu, rekao mi je da ne može više, da ne može da primi bubreg. Onda sam ja angažovala advokata u Vrbasu, pisali smo i objašnjavali, molili smo Norvešku da se obavi transplantacija – seća se dobra vila Pelka. |
– Kad sam čula u kakvoj je situaciji moj prijatelj Milutin, u jednom telefonskom razgovoru 2006, nisam mogla da podnesem da mu se dogodi ono najgore. Rekla sam mu da sam tu, ako mogu bilo šta da učinim i odmah mu ponudila bubreg.
Majka ste dvoje dece, uzrasta 12 i 14 godina. Šta su vam onda rekla, a šta vam kažu danas?
– Ponose se mamom. Jedva čekam da im se vratim u Vrbas. Svakog dana se čujemo dva puta dnevno.
Šta bi rekla da je živa baba Pelka, čije neobično ime nosite?
– Baba mi je bila posebna, ne samo svojim imenom. Javljala mi se u snu dok sam bila u bolnici, kazala mi je da bi i ona to isto učinila.
Toliko volje da pomogne, da donira bubreg, nije bilo dovoljno. Proteklih pet godina, obostrano teških, nisu pokolebale Pelku. Oboje su podvrgnuti ispitivanjima, Pelka i u Vrbasu, morali su da budu zdravi za transplataciju. Milutina su naprasno snašle dodatne boljke, sve teža od teže. Otkrivena je naduvenost aorte, između ostalog, pa je operacija odložila transplantaciju.
Milutin je posustao, Pelka se nije dala. Kad je prebrođeno najteže i zadovoljeni medicinski uslovi za transplantaciju, ostali su pod sumnjom da je, možda, Pelka prodavačica bubrega. Nije mu rođaka, ni supruga, zašto bi dala bubreg, pitala se birokratija. Norveška takve slučajeve ne podvodi pod humanizam, transplantacija se ne vrši između osoba koje nisu u srodstvu.
Norveška– Prva knjiga koju sam pročitao, sa 12 godina, bila su "Pisma iz Norveške". Isidora Sekulić je tako lepo opisala da je u meni ostala slika bajkovitog predela. Rekao sam sebi da ću kad porastem otići u Norvešku. I čim sam odslužio vojsku otišao sam. U to vreme su počeli da dolaze naši ljudi i odmah smo se dobro organizovali. Bio sam predsednik Udruženja jugoslovenskih radnika u Norveškoj. Prvi radni dan u našoj ambasadi bio mi je 29. novembar 1976. Vozio sam generala Kostu Nađa koji je došao kao Titov izaslanik na otkrivanje spomenika jugoslovenskim internircima – ispričao nam je Milutin. |
Milutina smo tih teških dana sretali u crkvi, redovno je dolazio na bogosluženja. Posebnu pažnju mu je poklanjao arhimandrit Timotej Kosanović, u to vreme starešina parohije koja nosi ime iscelitelja Vasilija Ostroškog. Onda, kad je došla Pelka, najpre su otišli u crkvu.
Prilikom prvog susreta s Milutinom posle usađenog bubrega, tragali smo za njihovim prvim susretom.
– Pelku sam sreo 1981. na Konjuhu, u Kladnju, kuda me je verovatno odvela sudbina. Danas vidim da je to bila i sreća i sudbina, verujem da moj odlazak nije bio slučajan. Čuli smo da tamo ima lepih devojaka – priča Milutin.
Godine su prolazile, došla je kobna 1992. Pelka je sa Milutinovim rođacima izbegla u njegovo Savino Selo. Milutin joj je pružio utočište. Prihvaćena je dok se nije zaposlila u Vrbasu, okućila se, udala se, rodila dvoje, danas već velike dece.
Ostali ste veliki prijatelji, Milutine, veći nego što ste bili?
– Lepo je i lako biti prijatelj kad si mlad, lep i zdrav, a kad prođu godine odnesu vas putevi na različite strane. Ako je prijateljstvo pravo, impulsi u nama se dozivaju… Desili su se ratovi, napustili smo svoja ognjišta, otišli smo u druge države. Našli smo se u Norveškoj, ona je došla da mi pomogne, da srećno i lepo živim.
– Prijatelje stvara sreća, nesreća ih proverava – rekla nam je Pelka u Oslu, pred povratak u Vrbas.
