Brojna srpska zajednica u Vićenci je dobro integrisana, na dobrom je glasu, a druga generacija mladih sa uspehom pohađa vaspitno-obrazovne ustanove, od prvih koraka u jaslicama do doktorata na univerzitetima.
Naša uspešna omladina je ponos otadžbine, a to potvrđuje i činjenica da najtežu srednju tehničku školu i najpoznatiju u Vićenci i okolini, Tehničko-tehnološki Institut Rosi, pohađa i 13 učenika iz Srbije, 11 momaka i 2 devojke.
Direktor instituta Alberto Frico nam je ljubazno otvorio vrata škole i učionica i naveo da ukupno 1.254 učenika pohađa tu obrazovnu ustanovu. Pohvaio se odličnim rezultatima instituta i sa ponosom pokazao sve pehare koji su osvojeni na raznim međunarodnim takmičenjima širom sveta. Udeo u svemu tome dali su i đaci srpskog porekla.
Od naših mladih, sadašnjih đaka, saznajemo zašto su izabrali najtežu školu. Dvojica od njih, odskora punoletnih učenika, Milan i Aleksandar, sada su na petoj godini i za “Vesti” su otkrili zašto im je cilj bio da upišu najprestižniju tehničku školu u Vićenci.
– Znam da je ova škola na dobrom glasu, ali da je i kriterijum učenja jako strog, jer su rigorozni. Moj rođak je upisao i uspešno završio, pa sam se zato i ja usudio da pođem njegovim stopama. Jako sam zadovoljan školom, profesorima i drugovima. Nema nikakve razlike što smo mi stranci, prema nama se ophode, kao prema svima ostalima. Odabrao smer informatiku, a isto kao i moj brat Ivan koji je na četvrtoj godini. Svima bih savetovao, ako imaju sklonosti prema ovim tehničkim strukama, da upišu Rosi, neće se pokajati – ističe Milan Gitarić koji je rodom iz Dobrog Dola, nedaleko od Smedereva.
On u Vićenci živi sa ocem Ljubomirom, majkom Slavicom, bratom Ivanom i sestrom Aleksandrom.
I Aleksandar Arsić je upisao ovu školu, jer je čuo da je dobra, da posle završene pete godine može da se nađe posao sa lakoćom.
– Upisao sam ovaj institut zato što je najbolji, a i zato što sam čuo da posle završetka nalazi se odmah posao bez čekanja, a to je ono što svima nama treba – zaposlenje. A ko želi da nastavi dalje školovanje daje mu odličnu prohodnost ka svim tehničkim fakultetima, što je takođe jako dobro. U školi nemam nikakvih problema, sve je korektno i ko želi da uči budućnost je pred njim. Ja sam sad peta godina, ali nameravam da posle upišem fakultet u Padovi ili u Veroni jer želim da nastavim informatiku. Škola jeste teška, najviše prve tri godine, ali u četvrtoj godini postaje nekako lakše. Imamo devet predmeta, od kojih šest stručnih. Ne idem na časove religije, jer možemo da biramo neki drugi fakultativni predmet ili da dođemo sat kasnije, ako je prvi čas, a ako je religija poslednji čas onda možemo da izađemo iz škole i da idemo kući - objašnjava Aleksandar koji je rođen u Beogradu, ali je sa četiri godine života došao u Italiju, sa ocem Slavišom i majkom Jadrankom, koji potiču iz Medveđe.
Multikulturalnost
Alberto Frico je pre 10 godina bio direktor druge srednje škole koju je pohađalo mnogo više naših učenika. Skoro u svakom odeljenju škole Fedele Lampertiko, trećina đaka bila je sa prostora bivše Jugoslavije. Najviše đaka u toj školi je iz okoline Požarevca.
– Neki od đaka u školi Fedele Lampertiko su rođeni u Italiji i imali su dvojno državljanstvo, pa ih u evidenciji nismo imali kao strane državljane. Mogu da kažem da sa njima nije nikada bilo problema, da su vredni, dobri i vaspitani učenici, kao i u ovoj školi u kojoj sam sad direktor. Organizovali smo, kao škola, i promocije knjiga i interkulturalne susrete za učenike iz Srbije. U Vićenci ima mnogo Srba; takođe i u Osnovnoj školi Zeketo, koju pohađa moja kćerka, ima puno dece iz Srbije, ali i iz svih krajeva sveta. Vićenca je multikulturalni grad, kao i cela Italija. Mi u prosveti činimo sve da se ta deca osećaju, ne kao kod kuće, već kod kuće, jer je budućnost savremenog modernog društva u multikulturalnom suživotu – ističe Frico.
Pohvale iz Požarevca
– Pre 12 godina jedan srpski list “Reč naroda” iz Požarevca je pisao o školi Lampertiko na vrlo pohvalan način baš o našim aktivnostima iz multikulture.To je za nas bilo od izuzetnog značaja, jer su prepoznali naš trud da budemo obrazovna ustanova za primer drugima. Ista je priča i u Institutu Rosi – podvlači naš sagovornik Alberto Frico.
