U “Forbsu”, američkom poslovnom magazinu, u februaru 2016, pola godine uoči Olimpijskih igara u Rio de Žaneiru, objavljen je tekst u kojem se između ostalog kaže: “Počinje da biva jasno da je došlo vreme za otkazivanje Letnjih igara.
Razlog je jednostavan – mlade žene ne mogu da putuju tamo nije bezbedno. Brazil je sada na prvoj liniji epidemije virusa zika koji prenose komarci. Organizovanje Igara na mestu žarišta zike, koju je Svetska zdravstvena organizacija označila kao hitnu situaciju javnog zdravlja međunarodnog značaja, bilo bi krajnje neodgovorno. Ko će kao publika željna sportskih uzbuđenja ići u Rio posle pojave virusa? Sigurno da neće mlade žene koje mogu da zatrudne rizikovati da rode dete s anomalijama. Neće ići ni seksualno aktivni muškarci zbog bojazni da će preneti bolest na partnera. Možda će otputovati sportisti, treneri i ostali članovi olimpijskih timova…”
Domaćin prvih olimpijskih igara na južnoameričkom tlu se sreo s nezvanim gostom, koji je neke i pokolebao. Odustali su, recimo, teniseri Kanađanin Miloš Raonić, Čeh Tomaš Berdih, Rumunka Simona Halep… Najbolji španski košarkaš Pau Gasol, dumajući o rizicima, izjavio je da namerava da zamrzne spermu. Bilo je komentara da je virus samo izgovor nekima da se ne pojave. U maju je Svetska zdravstvena organizacija (SZO) objavila da nema nikakvog razloga za odlaganje jer će se Olimpijada održati u zimu na južnoj polulopti, a tada je aktivnost komaraca, prenosnika zaraze, manja.
Nerazumni zahtevi vojske
Pokazalo se da zika nije bila ozbiljna pretnja niti je zaokupljala pažnju sportista i gledalaca. Neposredno po završetku Igara SZO je izvestila da nisu potvrđeni slučajevi zaraze.
Ispostavilo se da je virus zika bio mačji kašalj za izazov s kojim se ne samo Međunarodni olimpijski komitet (MOK) nego i cela civilizacija součila četiri godine kasnije. Virus korona, mnogo opasniji od svog prethodnika, stavio je olimpijski pokret u bespomoćnu situaciju i potpuno bezizlaznu. Takva ga nije snašla još od hladnoratovskih rikošeta na olimpijske igre, ali tada, uprkos bojkotima pojedinih zemalja, nije imalo potrebe da se svetkovina ne održi kad je i planirana.
Tokio, kao nijedan grad domaćin, bio je žrtva olimpijskog uroka koji je najneposrednije zavisio i od društveno-političkih kretanja u svetu. Na kongresu MOK u vreme Olimpijskih igara u Berlinu 1936. njemu su poverene sledeće, za 1940. Nastavljeno je s praksom iz 1924 (Pariz/Šamoni), 1932 (Los Anđeles/Lejk Plesid) i 1936 (Berlin/Garmiš-Partenkirhen) da se letnja i zimska olimpijada daju jednoj zemlji. Zimske olimpijske igre je dobio Saporo.
Ni jedno ni drugo takmičenje nije održano na Dalekom istoku 1940. Samo godinu posle odluke na berlinskom olimpijskom kongresu, 7. jula 1937. je izbio Drugi kinesko-japanski rat. Sukobi u Mandžuriji isprva nisu stavljali olimpijadu pod znak pitanja jer su Japanci bili uvereni da će brzo skršiti otpor Kineza. To se nije desilo.
Krenulo je da se traži da igre budu izmeštene, a javili su se i glasovi o bojkotovanju ukoliko Japan ostane jedina opcija. Već početkom 1938. umnožio se broj japanskih parlamentaraca koji ne samo da su dovodili u pitanje održavanje igara nego i njihovu pripremu u ratnim uslovima. Posebno kad se imalo u vidu da je vojska, praktično odmetnuta od kontrole civilne vlasti, ispostavljala nerazumne zahteve kao što je i takav da se olimpijski objekti prave od drveta jer je metal potreban za front.
Dug put do pobede
Uprkos unutrašnjem nesaglasju, Olimpijski komitet Japana je izašao pred MOK na zasedanju u Kairu u martu 1938. s čvrstim uveravanjima da je Carevina i spremna i sposobna da organizuje obe olimpijade. Rat još nije imao svetske razmere, a lokalni sukob, smatralo se, ne bi presudno uticao na sportsku smotru.
Kad je đavo odneo šalu, odlučeno je da se Tokiju i Saporou oduzmu igre. Koiči Kido, ministar-čuvar carskog pečata i bliski prijatelj cara je rekao: “Kad mir ponovo zavlada Dalekim istokom, tad ćemo pozvati Igre u Tokio i iskoristiti priliku da narodima sveta pokažemo šta je pravi japanski duh”.
MOK je rešio da ih dodeli Helsinkiju, protivkandidatu Tokija u Berlinu (36:27 na glasanju), ali ni njemu nije bilo suđeno. Počeo je 1939. Drugi svetski rat, a 30. novembra te godine Sovjetski Savez je pokrenuo Zimski rat protiv Finske s pretenzijama na njenu teritoriju.
Uprkos svemu, u Tokiju su u junu 1940. održane trodnevne istočnoazijske igre u čast 2.600 godina japanskog carstva. Uz domaćina se nadmetalo još pet zemalja: marionetski Mandžukuo, stvoren pod patronatom Japana na teritoriji okupirane kineske Mandžurije, Tajland, Filipini (američka teritorija, kasnije nezavisna država), Havaji (američka teritorija, kasnije savezna država) i Kina, tačnije, režim Vanga Đingveja, koji su u Nankingu uspostavili Japanci s ciljem da se pred kineskom i međunarodnom javnošću prikažu u boljem svetlu, da legitimizuju rat i delegitimizuju legalni režim Čang Kaj Šeka (sa ratnom prestonicom u Čungkingu), kako bi stekli bolju pregovaračku poziciju u odnosu na njega.
Iako je MOK posle rata osećao dug i prema Tokiju i prema Helsinkiju, olimpijske igre nisu dobili blanko. Morali su da prođu proceduru izbora.
Tokio je sledeći put ušao u nadmetanje na kongresu u Parizu 1955. za Olimpijske igre 1960, koje su pripale Rimu. Dobio je najmanje glasova (četiri) u prvom krugu sa Sijudad Meksikom, Detroitom, Briselom (po šest), Budimpeštom (osam), Lozanom (14) i italijanskom prestonicom (15). U Minhenu 1959. poverena mu je Olimpijada za 1964. U jedinom krugu dobio je 34 glasa. Sledili su Detroit sa 14, Beč sa devet i Brisel sa pet.
Tokio je isti put prešao i za Olimpijske igre 2020 (silom prilika 2021). Poraz na sesiji u Kopenhagenu 2009, u svojoj prvoj trci za 40 godina (Igre dobio Rio), bio je predvorje pobede na kongresu u Buenos Ajresu 2013.
“Beli slon” na meti kritike
Glavna arena na Olimpijskim igrama u Tokiju 1964. bio je Nacionalni stadion, sagrađen 1958. Na njemu su održana atletska nadmetanja (svetski rekordi na 100, 4×100 i 4×400 u muškoj konkurenciji, na 4×100 i skoku udalj u ženskoj), timsko takmičenje u konjičkom sportu i fudbalske utakmice za medalje (za zlato Mađarska – Čehoslovačka 2:1, za bronzu Zapadna Nemačka – Ujedinjena Arapska Republika 3:1). Bio je poprište i finala Svetskog omladinskog fudbalskog prvenstva 1979, kada je trofej pripao Argentini sa zvezdom u nastajanju Maradonom, ali je u planetarnim razmerama ostao urezan u sećanja kao stadion na kojem su od 1981. do 2001. megdan za Interkontinentalni kup delili evropski i južnoamerički klupski prvak u fudbalu. Tu je na krov sveta 1991. zasela Crvena zvezda koja je savladala čileanski Kolo Kolo sa 3:0.
Za Olimpijadu u Tokiju rešeno je da Nacionalni stadion bude srušen do temelja, što je učinjeno 2015, a da se na istom mestu sagradi novi. Pobedilo je 2012. rešenje Iračanke Zahe Hadid, koja je londonski arhitekta postmoderne. Njen autorski pečat najpre je trebalo da bude stavljen na mestu nekadašnje fabrike Beko u podnožju Kalemegdana, ali se odustalo, a sreću s nesvakidašnjim futurističkim objektom nije imala ni za Olimpijski stadion u Tokiju.
Pala je pod kritiku i zbog basnoslovne cene izgradnje (2,3 milijarde evra, triput više nego što je koštao Olimpijski stadion u Londonu za 2012, a ček pet puta skuplje od “Ptičjeg gnezda” u Pekingu za 2008), ali i zbog izgleda arene, koja je zajedljivo poređena s kornjačom, biciklističkom kacigom i belim slonom. U julu 2015. Tadašnji japanski premijer Šinzo Abe je objavio da će biti raspisan novi konkurs. Zaha Hadid se nije javila. Pobedio je domaći arhitekta Kengo Kuma. Stadion za 68.000 gledalaca, koji je koštao 1,2 milijarde evra, otvoren je potkraj 2019.
