Pečeno jagnje i ačak pita

– Za doručak komadi hleba u čaju od nanice, za ručak kuvan krompir ili pirinač, za večeru paradajz sos iz flaša, koji je ostao od zimnice, pomešan sa krupno isečenim crnim lukom – priča Srba Đorđević.

U podne bi počelo mastenje jaja. Njegova majka Brana bi još jedanput proverila boje koje su kupili u gvožđari, ljuspe od crnog luka da ih nije načela buđ i listiće od raznih travki koji su služili za ukras.

– Tu su bile i porozne perlon čarape u kojima se stavljalo jaje i umakalo u boju. Najbitnije je bilo da su jaja prvog kvaliteta, bela da sijaju, da su kokoške hranjene kako treba, barem poslednji mesec pred mastenje, da jaja ne pucaju u vreloj vodi. Od 100 komada, najviše dva su mogla da puknu, ako ih je bilo više, nastala bi vika po kući, neko je štedeo u kokošarniku na hrani – priča Srba.

Stroj kod bunara

Na Veliki petak, u starom Vranju, na dan kada je razapet Isus Hrist, varoš bi zaćutala, na ulicama je bilo malo sveta, samo onih koji su žurili u podne u crkvu da prisustvuju iznošenju plaštanice. Ta tišina, to odmaranje po kućama i čekanje ručka gde se iznosio pasulj na vodi označavalo je žalost za stradalim Gospodom. Tog dana svi su bili pod kontrolom baba, a najviše deca. Ni u snu niko nije smeo da pomisli da se omrsi. Bio bi to greh koji bi mogao da navuče prokletstvo na kuću. Zato se i nije izlazilo na ulicu.
Velika subota se dočekivala s olakšanjem jer se samo na jedno mislilo – sutra je Veligden! Tada se je u Vranju tradicionalno klalo jagnje od koga bi se sutradan gotovila razna jela, po proceduri propisanoj od predaka.
 

– Nije bilo kuće u kojoj se ne bi čula vreka jagnjeta pri klanju. Bila su sirotinjska vremena za mnogo šta, ali za jagnjad ne. Tada je važilo pravilo, kao da ga je sam Gospod propisao, prodaš kožu, džaba ti dođe meso – ističe Srba.

Ujutru, na Veligden, čim bi ustali, majka je decu postrojavala ispred bunara da se umiju i obrišu mekim šarenim peškirom. Nastalo bi oblačenje za službu u crkvi.

– Oblačili smo nove kratke panatalone sa tregerima, nove majice sa kragnom, šarene čarape, nove sandale sa kožnim kaišem. Sestra belu suknjicu na karnere, bele soknice, naboranu košulju, roze sandalice. Sa sobom bismo poneli po jedno crveno jaje koje smo ostavljali u crkvi. Po završetku službe odlazili smo kod najbližih rođaka, da im polazimo kuću, kako se govorilo, i čestitamo praznik – kaže Srba.

Nastalo bi ljubljenje, posedali bi u dvoriše na novim drvenim stolicama i čekali posluženja.

– Počelo bi se slatkim od dunja i hladnom bunarskom vodom, raznim pitama, od kojih su najviše voleli ačak pitu sa urdom (sirom). Čekali su ono glavno – kolače! Tu su bile gurabije, tatlije i vanilice koje smo obožavali. Pred polazak dobijali smo po jedno crveno jaje da budemo zdravi i jedri, koje bi nam do kuće pofarbalo ruke – seća se Srba.
Po povratku kući počinjalo je kljucanje jajima sa uličnom decom. Danima se tražilo od očeva da im nabave jaja od guski za koje se smatralo da su najjača. Mnogi nisu hteli da se kljucaju tim jajima već isključivo kokošjim. I začudo, najviše bi pokupio jaja neko sa najmanjim jajetom Bilo su to jaja od kokoški kikireza, koje su hranjene specijalnom hranom – ističe Srba.

Meso na mangalu

Kad bi se vratili kući, čekao ih je veligdenski ručak, u to vreme gotovo isti u svim varoškim kućama.
 

– Počinjalo se sa čorbicom od jagnjećih creva i iznutrica. Creva je majka pažiljivo prala, okretala više puta na tršljiku (trsku) ili tanak vrbov prutić. Kusala su se vruća i samo bi se, posle dugog posta čulo: "Uh, uh, uh…." Potom bi se pristavljala kapama. Kapama je bila gusta čorba sa puno spanaća i jagnjećeg mesa isečenog na krupne kocke, kako se govorilo, da budu kao dečje pesnice. Uz nju se obavezno jelo ovčije kiselo mleko, koje je moglo nožem da se seče. Nakon toga dolazio je đuveč sa pirinčem, spanaćem i jagnjećim mesom od vrata i rebara, "da malo pušti soft, da upije pirineč, snaga da se ustrese dok se jede", pričala je majka – kaže Srba.

U nekim kućama pravio se srmaluk. Uzmu se sve iznutrice i creva od jagnjeta, pa uviju u jagnjeću maramicu i u veliku zemljanu tavu ispeku. Jede se vruće sa ljutim papričicama.
– Ajde da se zasladimo! – vikala bi majka. Ne, nisu to bili kolači, već se vadila zemljana tava iz šporeta u kojoj je bio ispečen jagnjeći but. Uz njega se pilo domaće otočeno belo vino koje se gazilo soda-vodom. Kad se to završi, prinosili su se kolači koje smo mi deca željno iščekivali. Stariji su se grabili za tatlije sa orasima, a mi za kohom ili vanilicama koje su se topile u ustima, a pekmez zadržavao oko usana – priča Srba.

Stariji su stajali da malo odmore, prvi dan Veligdena u Vranju je bio isključivo porodični praznik. Deca su odlazila na ulicu da nastave sa kljucanjem jaja. Tek uveče bi se okupile komšije koji su su se spremali da pored Šapranačke reke, na obodu Vranja, nastave da proslavljaju praznik nad praznicima.

– Poneli bi čaprnje, zemljane posude za vino, u koje stane 1,3 litra rajskog pića. Vino su kupovali i ispijali ga do besvesti. Seli bi pored reke i na mangalu pekli meso i svinjske džigerice. Mangal je bio žar od ćumura. Mesečina je udarala odozgo, pravo u teme, napred su se crneli tamni obrisi rita. Reka je tiho žuborila i žurno se udaljavala ka donjovranjskim poljima i Moravi. Zagrejani vinom, raspaljenih čula, otac i njegove komšije bi pesmom vidali žal za prošlim. Uzdisalo se i pilo – sa setom govori Srba. – I tako, do duboko u noć, da se zna kad je Veligden.