Kada se u opštini Brod na severu Republike Srpske govori o pčelarima i proizvodnji meda, skoro je nemoguće ne pomenuti Milorada Predojevića. Milorad je nekada radio u policiji, bio je i inspektor za borbu protiv privrednog kriminala, ali je posle odlaska u penziju napustio grad i sa suprugom Milicom život nastavio u brdima Vučjaka u selu Velika Brusnica.
– Kada smo došli do ovog mesta izašao sam na proplanak, osetio sam da je to pravo mesto, za mene i pčele. Kao da sam ga sanjao – objašnjava za “Vesti” Milorad šta je bilo presudno da se odluči za ovo selo dok je sa sinom Zoranom 1994. tražio mesto za novi dom.
Neumoran Krajišnik
Osim po kvalitetnom medu Milorad je bio poznat i kao vlasnik povelikog stada ovaca. Imao je nekad i kravu, bikove, svinje i čitavo domaćinstvo o kome su brinuli supruga i on, ali kako su stizale godine i smanjivala se snaga, poslovi na imanju sve su teže padali na leđa ovog kršnog Krajišnika. Ali on se ne predaje, pa i danas sa 84 godine vozi auto i traktor i obrađuje zemlju. Njegova supruga Milica kaže da Milorad ima mnogo i volje i energije za održavanje domaćinstva u kome ima dosta posla i za nekoliko mlađih osoba. Pred zimu Milorad je imao 80 košnica koje još nije stigao sve da pregleda, pa ne zna da li je i koliko propalo, ali nekada je, kaže, dok je ranije radio imao i 130.
– Kao pčelari selili smo se s jednog na drugo mesto da bi pčelama obezbedili najkvalitetniju “pašu” a one su uzvraćale dobrim prinosom. U Slavoniji smo od uljane repice dobijali oko 700 kilograma meda, a onda smo odlazili u Vučjak gde je prinos bio 1.200-1.500 kg. Išli smo i u Slavonsku Požegu, u Koprivnu gde je bilo kestena i tu smo ostajali obično mesec dana. To mesto je bilo prekrasno, bogato prirodom i vodom, hteo sam tu da kupim kuću, ali sam odustao jer je bilo pred sam rat. Po “kalendaru” sa pčelama smo dalje išli na suncokret. Vinko Avgustini iz Novog Sela i ja zajedno smo išli u okolinu Sombora prema Šantiću. Tamo je baš bila dobra “paša”, znao sam za 25 dana da izvadim po 2,5 tone meda – priseća se Milorad prošlih pčelarskih vremena.
Kada bi završili posao tamo odlučivali su hoće li dalje krenuti put Lonjskog polja kod Okučana ili ka Grahovu gde je dobro medio vresak. Godišnje je, kaže, bilo pet-šest selidbi sa pčelama širom Jugoslavije.
Ulica stogodišnjaka
Pre rata u bivšoj Jugoslaviji, brodski pčelari su sarađivali sa Medeksom iz Ljubljane i to punih 17 godina. Milorad ima samo reči hvale za saradnju sa slovenačkom firmom, koja je redovno slala burad za med. Pčelari su ih punili i pisali vrstu meda. Vagalo se na železnici i slalo za Ljubljanu, a sve troškove plaćao je Medeks. Posle 14-15 dana stizale su pare i sve je funkcionisalo odlično.
– Sve je bilo kako se samo moglo poželeti. Kad smo odlazili u Medeks vrlo srdačno bi nas prihvatili, nudili kredite koje smo otplaćivali medom, košnice za proširenje… To je bilo lepo vreme – ocenjuje Predojević.
Svoju priču o službi i pravilima Milorad upoređuje sa današnjim vremenima.
– Radio sam u policiji na borbi protiv privrednog kriminala. To nije težak posao, ali treba imati živce i biti spreman na mnogo toga. Ako sam uspeo da prikupim podatke da je neko kršio zakon, varao, pljačkao… taj je išao u zatvor, a ne kao danas da se brani sa slobode! Nije bilo milosti, ako imamo 100 posto dokaze – govori Milorad o vremenu od pre 44 godine, kada je iz tadašnje milicije penzionisana veća grupa “službenika zbog nepovoljne nacionalne strukture”.
Poseban deo Miloradove životne priče, rođenog 1937. u mestu Lušci Palanka kod Sanskog Mosta, čine događaji iz rata u BiH devedesetih godina prošlog veka.
– Kada sam se doselio u Brod, jedan komšija mi je rekao da sam na pravom mestu, jer u našoj ulici ima šest stanovnika starijih od sto godina. To je zaista bila zdrava ulica i pored toga što smo u gradu imali Rafineriju nafte. Iz Broda sam izbegao kada sam video da može biti nereda. Inače, komšije i ja u Ulici 20. aprila, koja je dobila ime po danu oslobođenja u Drugom svetskom ratu, fino smo se slagali, držali jedni do drugih. Većina su bili muslimani, ali kada zapucaju granate svi su dolazili u moju kuću, čak po 36 ljudi, pa žena u loncu od 30 litara kuva ručak za sve. Preko nas se pucalo sa Pošte, ali i iz Slavonskog Broda i prema Slavonskom Brodu. Događalo se da čak muslimani pucaju jedni na druge, tako da se tada nije znalo ko na koga puca – priča naš sagovornik.
Eksplozija mine
Milorad nastavlja priču:
– Jedno jutro me je pozvao komšija Đuro Rubil, koji je radio kao otpravnik vozova na Železničkoj stanici, i rekao mi da se pakujem i sklonim porodicu, jer je njima lakše da čuvaju moju kuću nego mene. Potovario sam na kamion najvažnije stvari, a njih 18 komšija plačući nas je ispratilo do glavne ulice, neki su molili da ostanemo. Otišli smo na Ozren – govori Milorad koji i danas veruje da tako dobre komšije nije lako naći.
Izbeglištvo na Ozrenu u selu Paklenica bilo je privremeno, iako je tu Milorad podigao kuću. Kada je čuo da je Brod oslobođen sa suprugom i sinom Zoranom došao je u svoju kuću i tu su nastavili život.
Međutim, Predojević je dva puta iz blizine osetio tragične posledice rata zbog zaostalih mina.
– Kamionom sam naišao na minu i tada mi je supruga teško povređena. Bilo je to kod Klaonice u Brodu kada smo supruga i ja kamionom pošli da nakosimo trave za kravu koju smo kupili. Svaki put kada sam išao kositi travu, unuci su rado išli sa mnom i veselili se vožnji. Ovaj put oni srećom nisu bili sa nama. Eksplozija je bila tako snažna da je odnela kabinu sa kamiona i porušila betonsku ogradu u blizini. Sve je to bilo bačeno tridesetak metara. Meni su pukle bubne opne u oba uva, a moja supruga je teško ranjena. Prevezena je u bolnicu Doboj, pa za Beograd, odakle su hteli da je pošalju u Italiju ili Francusku. Na sreću u Beogradu su je izlečili i ona je danas živa i zdrava zajedno sa mnom – zaključuje Milorad.
Digao ruke od prava
Radeći u miliciji, Milorad je stalno napredovao u službi. Tako je uz rad upisao pravo i bio veoma uspešan. Kada je bio pri kraju studija uz rad, upitao je brodskog advokata Savu Tomičevića koliko zarađuje mesečno i posle odgovora doneo je važnu odluku.
– Mislio sam da se posle odlaska u penziju iz milicije bavim advokaturom, ali kada sam čuo koliko se zarađuje, odlučio sam da prekinem studije prava i posvetim se pčelarstvu, gde je tada bila mnogo veća zarada.
Deda brži od unuka
Milorad je u penziju otišao sa 40 godina života i njegov sin Zoran kaže da mu otac uživa duže u penziji nego što mu je trajao život od rođenja do penzionisanja. U šali pominje da i danas kada neko iz policije odlazi u penziju požele mu dug penzionerski život i “staž” kao Miloradu Predojeviću – pune 44 godine!
– Za njega ne postoji problem za koji nema rešenje. Ako se pčele roje visoko na drvetu, on uzme merdevine, a ako ni to ne pomaže, udara klinove od zubače u drvo da bi se sigurno popeo do pčelinjeg roja! Jednom je unuk hteo da mu pomogne u “stresanju” roja pčela sa drveta, ali deda je bio brži i vičniji veranju po drveću – priča kroz smeh sin Zoran.
Orden od Tita
– U miliciji sam počeo od pozornika i stigao do inspektora za borbu protiv privrednog kriminala. Službu sam poštovao i izvršavao sve radne zadatke. Sećam se da je u brodskom selu Vinska bila stanica milicije u kojoj je bilo sedam-osam milicionera. Zbog nekog problema, stanica je rasformirana, milicioneri su premešteni u Brod, a ja sam dobio obavezu da pokrivam čitav taj teren. Vozio sam se na motoru da bih obilazio dosta veliki prostor, ali ništa mi nije bilo teško. Od Tita sam dobio Orden rada sa srebrnim vencem, bio sam u službi poštovan i nikada praznik nije bio, a da nisam dobio nagradu – ističe Milorad.
