Patnja je pobedila mržnju

Vasiljka Marić i nastavnice Biljana Elez i Desanka Maksimović

 

Noć pre nego što su iz izbegličke barake na Crnogorskom primorju trebali da putuju na konačni razgovor u ambasadi Australije u Beogradu, Marići nisu imali ni budilnika da ih probudi.
 

– Ne smemo oboje zaspati, možemo zakasniti na autobus – rekla je mužu – ti spavaj do jedan sat po ponoći, a onda ću te probuditi da ja malo legnem.
 

Samo izbeglica može shvatiti olakšanje koje su Marići osetili kada im je u ambasadi rečeno:
 

– Čestitamo, dobili ste vizu.
 

"U tom momentu, popusti gvozdena pesnica koja mi je stezala srce. Duša mi se punila energijom koju sam negde izgubila."
 

To je bio kraj njihovog gledanja smrti i bedi u oči, moljakanju za prenoćište i malo posla, bilo kakvog ("deset pomuženih koza – litra mleka"), slušanja reči: "Došli ste da se sunčate na naše more umesto da branite zavičaj".
 

Vasiljka Marić živi od 1995. u Sidneju. U Australiju su došli bez ičega i sa dugom za karte.
 

"Nas pet i crna plastična kesa. Putnu torbu nismo ni imali – šta bismo u nju stavili. Već po dolasku, bili smo dužni deset i po hiljada maraka".
 

Radili su teško, u staklenicima i na farmama krastavaca, paradajza i ruža.
"Zavolela sam Australiju pre nego sam došla. Danas je poštujem. Moja je duša ostala tamo, u mom gradu, u mom zavičaju. Neću se smiriti dok se ne vratim u stari kraj da tamo pređem onih nekoliko koraka koji su mi ostali".
 

Rođena je 1952. godine, završila gimnaziju u Trebinju i Dubrovniku, a zatim i Pedagošku akademiju. Dvadeset godina pre rata preselila je u Sarajevo, "voljeni grad u kome sam ispunila sve svoje snove. U Sarajevu sam zaradila prvu platu, zaljubila se, udala se i rodila tri sina".

Svega četiri meseca pre početka rata i opsade Sarajeva, ona i njihovi prijatelji proslavljali su odlazak u penziju njenog muža. Bio je januar, a početak aprila doneo je događaje od kojih se milioni neće nikada oporaviti.
 

Vasiljka se tešila kao mnogi naivni i pošteni:
"Ne, u Bosni ne može biti rata. Srbi, Hrvati i Muslimani žive vrata do vrata. Kumovske, komšijske i prijateljske veze su iskrene i vrlo jake. Moja prva komšinica je Muslimanka, ali mi svakog dana barem jednom popijemo kafu", mislila je.
 

Petog aprila, na dan početka rata, sa tom istom komšinicom oprostila se uz jutarnju kafu. Ova joj je rekla: "Zar ti ne vidiš šta se sprema i šta su nam vlastodršci upakovali. Bosna će plivati u krvi."
 

Vasiljka i pevač Savo Radović dočekuju goste

 

– Zaplakala sam i zagrlila je i rekla da ćemo se sutra videti. Znala sam da lažem i sebe i nju. Nije se okrenula, nije više ništa rekla i nikada je više nisam videla. Muž joj je poginuo na početku. Ubio ga je snajper. Ona je umrla u toku rata, srce nije izdržalo.
 

Zauvek su joj u sećanju ostale reči dvojice mladića koji su iza nje ulazili u autobus prema Doboju:
"Bežimo odavde. Ovde će biti klanica. Ljudske krvi i mesa biće na pretek, a svega drugog će nedostajati".
 

I sama žrtva rata, Vasiljka osuđuje rat i nasilnike i viče: "Ej, vi, ljudožderi, predsednici, vladari… Vi progutaste svet. Unesrećiste ga. Vi ste krivi za sve". Optužuje ih optužbom koju zaslužuju, ali priča, kako i Radoš oseća, "o ljubavi među onima koji su se gubili i ponovo nalazili, o mržnji koja nije mogla da se uništi ljubavlju, o strahu koji je mržnja nametnula, o nadi da će se pronaći oaza mira i okončati patnje i zauvek utihnuti pogrdni povici za izbeglicama".
 

Nakon svega što je preživela, a to je i najveća ljudska osobina, Vasiljka Marić ne mrzi nikoga.
 

"Uz Božju pomoć napustimo Bosnu (izbegosmo kraj, kao stoka klanje) zverima u ljudskoj koži oteo se uzdah za orgije smrti – porodica manje."
 

Iz Vasiljkine i tuđe ljudske patnje, ne raste mržnja, već ljubav.
 

Sa puno topline priča o svima koji mogu drugima služiti kao primer ljubavi i razumevanja. I Selmi, Muslimanki, koja je davala vodu, hranu i odeću bratu njenog muža, odvedenog na Trebević da kopa rovove oko Sarajeva. I Ljubi, Hrvatici starijoj 35 godina od njega, koja je tog istog čoveka pokupila sa ulice, bolesnog i ranjenog, da ne gladuje i sakuplja opuške. Novac koji je imala od nemačke penzije trošila je njemu za lečenje, a kad je umro, podigla mu spomenik na kome je napisala i svoje ime. Ljuba i danas živi u roditeljskoj kući Vasiljkinog muža, gde je živela sa njegovom majkom do njene smrti, a Marići je cene i poštuju zavet koji im je ostavio njegov brat:
 

"Ovo je Ljuba, žena kojoj dugujem mnogo, jer mi je spasla život. Ko bi povredio nju, nikad mu ne bih oprostio".

Ljuba ima dozvolu pravoslavnog popa da bude sahranjena u Marićevom grobu.