Sklanjajući vojsku i narod ispred nadmoćnijeg austrougarskog okupatora, Vlada Srbije i njen premijer Nikola Pašić, prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević, vojvode Radomir Putnik i Živojin Mišić, svi ministri, ceo generalštab, ugledni političari poput Ljube Davidovića, Milana Gavrilovića, Milana Stojadinovića, akademika Jovana Cvijića i brojne diplomate stigli su uveče 31. oktobra 1915. godine u Rašku u koju su tih dana pristizale, a potom brzo i odlazile, hiljade civila i vojnika, među njima puno i stranaca. Tih dana u malenoj palanki na Ibru mogli su se čuti: engleski, francuski, ruski, grčki, španski…
U Raški je, posebno bio primetan predsednik srpske vlade Nikola Pašić koji je često, obučen u vojničku uniformu sa činom kaplara, šetao gradom i razgovarao sa narodom i vojskom, posebno je voleo da stoji na kamenom mostu i razmišlja, nekada su se u njegovim očima mogle videti suze, a nekada osmeh na licu i optimizam, još se nadao, a i dobijao je takve depeše, da će 300.000 ruskih vojnika preći u Bugarsku i da će Srbija biti spasena – piše u svojoj knjizi "Raška prestonica Kraljevina Srbije 1915." prof. dr Vladan Virijević, koji jedini istraživao ulogu ovog kraja u istorijskim događajima 1915. i kasnije.
Štab u hotelu
U ovoj varoši, pokazaće se kasnije, donete su i neke sudbonosne odluke za Srbiju i srpski narod.
Samo za Vladu i vrhovnu komandu trebalo je obezbediti 120 soba što je bila "nemoguća misija". Vlada se nekako smestila u kući imućnog trgovca Ljubomira Kursulića, a hotel na trgu pretvoren je u štab Prve armije, u njegovoj prostranoj sobi na spratu uređena je kancelarija za armijskog komandanta Živojina Mišića.
Vlada je u Raški održala 12 sednica, na kojima su svakodnevno analizirane situacije na bojnom polju i tražena pomoć saveznika. Posebno značajna je sednica održana 4. novembra na kojoj je je odlučeno "da se bezuslovno mora ostati uz dotadašnje saveznike, jer je to politika koja obezbeđuje izvršenje nacionalnog zadatka, nezavisnost i opstanak zemlje".
Ruskoj pomoći nadao se i prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević, koji je u Raški imao i ozbiljnih razmimoilaženja sa Živojinom Mišićem i drugim generalima, jer su ga uveravali da je Rusija u rasulu, da je nespremna i daleko.
Čuvali trezor
U tim sudbonosnim danima Raška je doživela da, bar nakratko, bude i državni trezor. Sav državni novac, natovaren u 216 sanduka i džakova, sa puno nacionalnih relikvija, čuvan je u ovoj varošici. Samo nekoliko ljudi znalo je da je u Raški i Miroslavljevo jevanđelje, najznačajniji ćirilični spomenik srpsko-slovenske pismenosti iz 12. veka koga su Ljuba Davidović i dr Vojislav Marinković poverili na staranje Avramu Leviću, Vladimiru Stevčiću i Vasi Stankoviću.
Na žalost, u Raški se sve do pre nekoliko godina, dok tadašnji predsednik opštine dr Bojan Milovanović nije postavio spomen-ploču na kuću Ljubomira Kursulića, gotovo ništa nije znalo o ovim tragičnim događajima iz 1915.
Nadam se da će čelnici opštine, u godinama kad obeležavamo Veliki rat, na dostojan način obeležiti vreme kada je Raška bila prestonica Srbije, ali i da će naša deca, sada kada to nije, kao u vreme komunizma, zabranjeno, bar na časovima istorije više naučio našoj prošlosti – kaže Milovanović.
Tanjir pasulja vredniji od zlata
Raška nije mogla da pruži gostoprimstvo svima koji su kroz nju prolazili, neki su se trudili da u svoje kuće prime strane diplomate i oficire, a neki su za komad hleba ili tanjir pasulja tražili pravo bogatstvo.
Jedna žena je doktoru iz Francuske prodala džak žita za zlato, međutim, bilo je slučajeva da ruski i francuski atašei spavaju po nekoliko dana u kućama ovdašnjih domaćina i da za dalje putovanje, uz "srećan put" dobiju i po nekoliko tegli slatkog.
Orlovo gnezdo
Na uzvišenju u naselju Supanj bio je improvizovani francuski aerodrom sa koga su francuski avijatičari poletali u nadgledanje napredovanja neprijatelja i potom javljali srpskoj vojsci i narodu da se sklone.
Aerodrom je imao naziv Orlovo gnezdo i mnogo je doprineo spasu više stotina hiljada srpskih vojnika i civila.
