Sa odlaskom na večni počinak slikara Marka Stupara (85), koji je u Parizu preminuo pre nekoliko dana, nad slavnim Monmartrom ugašena je ponajlepša zvezda, a galerije u tom delu Grada svetlosti su izgubile najsjajniji biser.
Nije mala stvar, kao Srbin, biti zvanično promovisan u Počasnog građanina Monmartra. A za Marka se može reći da je više nego ijedan naš pariski slikar, uistinu, bio svetski, jer su mu slike, kao oku drag suvenir, turisti raznosili širom zemaljske kugle, pa sa njima, u svom stanu, svakodnevno komunicirali. Ta Markova ulja na platnu zavirivala su u najskrovitije ulice pitkog Monmartra i pri tome uvek odevene u ondašnji Pariz, pun šarma, boja, mirisa, uzdaha, poljubaca.
I pre nego što mu vide slike, Marka Stupara svi zavole. Iako tih, miran, povučen, sa svakim bi popričao, te činio da svojim opažanjima i opisima zajedno proputuju svetom i životom, obavezno uz malo šale i anegdota, dakle, veseljak iz prikrajka.
Krajina u srcu
Marko je bio široke ruke, “kako došlo – tako otišlo”, obično bi posle nekog događaja u Kulturnom centru Srbije, na sedeljku pozivao društvo u obližnju kafanicu. Razlikovao se Marko od drugih velikana slikarske četkice i po tome što je imao vremena za svakoga, rangirao ih jednakošću, njegov tas vage je uvek bio poravnan. I, svuda dobrodošao, posebno je voleo u Oberviljeu društvene prostorije braće Adamović, kao i on vernih Krajini, a zbog na rastanku česte pozdravne poruke: “Videćemo se”, njegov odlazak među dijasporcima ostavlja ogromnu prazninu, istina, uz prekrasna sećanja i zahvalnost za divna druženja.
Rođen je u selu Vođenica kod Bosanskog Petrovca. Odmah po završetku Drugog svetskog rata ostao je bez oca, dani postaju preteški, a on bi da bude slikar. Put ga vodi kod ujaka u Beograd gde je obala Dunava lepa za crtanje. Bio bi inženjer da slučajno nije ugledao slike impresionista. U Pariz stiže 1964. godine sa bednih 100 franaka u džepu. Čim je ugledao pariske krovove, shvatio je da neće odustati.
Monmartr ga hipnotiše. Jednog dana, namamljeni turističkom znatiželjom, slavni glumački par Glorija Svanson i Vilijam Holden obilazi najuzvišeniju tačku Pariza i tu se momentalno “zaljube” u Markove slike. Glorija kupuje dva ulja na platnu i tri akvarela, vraća se u Holivud obećavajući Marku vezu sa Amerikancima. I, na Monmartu su Amerikanci sve brojniji.
Markov atelje je u ulici Lepik, u podnožju brda Monmartr. Kolekcionari i amateri kucaju na vrata, posla je sve više, stiska sve veća, trebalo bi da se proširi, preseli, ali neće, Marku Monmartr donosi sreću.
Veran sebi
Svojom nadarenošću i četkicom lepršavo zaustavlja život u Parizu. Ulice, skverovi, restorani, kabarei, parkovi, pijace, vremešni su na klupi, deca u pesku, kod Marka prošeta i kokoška, a magarac zaluta u gradsku vrevu. Sneg svetluca, mimoze mirišu. Njegove su sve teme Pariza, u svako doba dana i godine.
Sa mostova Sene, Marko doplovi do Korzike, Atine, Rodosa. I sva “zlata” Venecije je ovekovečio. Opredeljenjem impresionista, naravno, na svoj način i uprkos evoluciji slikarskih pravaca – ostaje veran sebi. Ljubavlju odiše svaki Markov potez posvećen Parizu, kao da mu je rodna gruda, Francuzi su govorili: “Nalik Bonaru, na balkanski način” i dodali:”Slovenski slikar pariske škole”, što znači – ima dušu.
Iza Marka, pesnika slike ili slikara poezije, ostali su ćerka Nataša i druga supruga Adna koja mu je u svakodnevicu, svirajući na klaviru, ubacivala novu dimenziju temperamenta i života. Preminuo je u bolnici i pored odmaklih godina moglo bi se reći nemarnošću lekara.
Marko Stupar će biti sahranjen u sredu 24. marta u 15 sati, na slavnom monmartrskom groblju, počivalištu svetskih velikana, za šta se, mora se priznati, neviđenom snagom i veštinom izborila njegova Adna.
Uvek ostao naš
– Poznavala sam ga četrdesetak godina. Išla sam na njegove izložbe, čak i u Beržak, 600 kilometara udaljen od Pariza. Slike su mu dopadljive, pevne, to je široka lepeza lepe Francuske. Tamo gde su se okupljali dijasporci bio je i Marko. Francuzi su ga prihvatili kao svog, a on uvek ostao naš – sećanje je Letice Živković, osnivača i dugogodišnjeg predsednika KUD Mladost.
Duša od čoveka
– Duša od čoveka. Ljubazan, skroman, ali uporan u svom radu. Iako većina slikara traži samoću, Marko je uvek uz sebe imao ženu, uostalom, čoveku je predodređena simbioza muškarca i žene. Kao slikar danas je klasičar, podseća na impresioniste iz 19. veka, nije se upuštao u eksperimente, već je strpljivo izražavao svoje emocije kroz pejsaže, portrete, mrtve prirode. Znam ljude u Beogradu koji ga stavljaju na najuzvišnije mesto među svim našim slikarima – analiza je Nikole Šuice, arhitekte u penziji, pesnika, kozera, šarmera i Markovog drugara.
Velikan do velikana
Groblje Monmartr se nalazi na severu Pariza, potiče iz 18. veka, prostire se na 11 hektara i ima 20.000 ugovora o grobnom mestu, među kojim su kompozitori Ektor Berlioz, Leo Delib, Žak Halevi, Žak Ofenbah, pisci Aleksandar Dima sin, Stendal, Emil Zola, pesnik Hajnrih Hajne, slikar Edgar Dega, glumci Saša Gitri, Žan Moro, filmski reditelj Fransoa Trifo, modni kreator Pjer Karden…
