Nazivali su ga "Princ igre", "Džentlmen baleta", "Cvet Pariza", bio je poezija i idol, ukratko apsolutna zvezda i "prvi Jugosloven koji je Pariz bacio pod noge". U ovoj omaž večeri okupili su se prijatelji u želji da se podsete na među njima najvoljenijeg. Direktorka Kulturnog centra Slavica Petrović im je širom otvorila vrata, došli su simpatizeri baleta i oni koji se sećaju igračke i ljudske veličine. A među sve njih ušao je i duh tog vanserijskog plesača koji je ne samo zaslepljivao svojim izgledom već i doživljajem koji je raspršivao dok je telom i emocijama slikao muziku.
U publici njemu posebno dragi gosti: iz SAD su, kao izaslanice udovice Nite, stigle nećakinja Margaret Sevra sa kćerkom Karolinom, organizator ove večeri, autor emitovanog filma, baletska zvezda i koreograf Toni Kandeloro, potpredsednik Međunarodnog saveta plesa pri Unesku Konstantin Kontogijanis, direktor Nacionalnog višeg konzervatorijuma muzike i plesa Žan-Kristof Pare, bivša balerina Eteri Pagava koje je 52 puta bila Julija naspram Miškovića Romea.
Neki od njih su izlazili pred posetioce i sećali se, a ta sećanja pitka, jer su nosila i odsjaj Miškovićeve izjave da ga je "uvek pratila sreća i da bi bilo divno da svaki čovek okusi bar malo njegove sreće".
Ovo veče upriličeno je i kao prezentacija Kandelorovog dokumentarca "Popodne jednog fauna", odnosno, monologa u kojem Mišković objašnjava s kakvom je idejom veliki Vaclav Nižinjski (1890-1950) postavio taj čudni balet koji je i danas izaziva frenetične aplauze. Miškovićeva priča je poput romana. Taj faun čini pokrete preslikane iz egipatsko-grčkih crteža, gde su noge, ruke, glava i kičma u, takoreći, međusobnoj zavadi, odnosno, svaki korak i pokret su kontra normalnog, pa celo telo treba reorganizovati i ostvariti "tišinu tela".
U svojoj jednostavnosti koja je odsjaj savršenstva i veličine, Mišković je pokorio najveće baletske scene sveta, balerine su ga pamtile kao nenadmašnog partnera, uvek ističući njegovu ljudsku veličinu, a on sam je u jednom intervjuu primetio da je postao "vizit-karta Pariza".
Režiju ove večeri uradila je baletski pedagog Mirjana Kostić, u programu su učestvovale učenice baletskog pariskog konzervatorijuma i članovi KUD-a Biseri, a emocija je bilo mnogo, kako je i voleo Mišković.
Obilazio svet, a uvek bio u Srbiji
Milorad Mišković je rođen 1928. u Valjevu, kao dete je hteo da bude glumac, ali čim je krenuo na časove baleta čuvene Nine Kirsanove, odmah je ucrtao svoj put. Slagavši godine, u šesnaestoj postaje član Beogradskog baleta, tokom gostovanja u Parizu 1946. odlučuje da se ne vrati i 16 godina kasnije mu je vraćen jugoslovenski pasoš.
Nikad se nije odrekao rodne grude, uvek je isticao korene, kolevku i poreklo ("obilazio svet, a uvek bio u Srbiji"), često je gostovao u Beogradu gde je osnovao Fond za stručno usavršavanje mladih baletskih umetnika Srbije.
Preminuo je u 86. godini, kremiran je u Nici gde je živeo, posmrtni ostaci su položeni u begradskoj Aleji velikana.
Savršen čovek
"Poznavao sam ga, u Parizu je gostovalo Kolo, bio je u društvu sa Batom Grbićem. Divno druženje, a kad je direktor KC bio Božidar Šuica imali smo veče posvećeno njemu", seća se slikar Marko Stupar.
"Bio je veliki prijatelj s Najmanom, ambasadorom Srbije u Unesku, družili smo se, savršen čovek", reči su Peđe Ristića.
Inž. Toma Garevski o Miškoviću govori kao o super prijatelju, u Nici su se družili: on, Mišković i Saša Prlja.
"Mene je oduševio ovaj film-monolog, sve što je rekao važi za sve umetnike, a to je da svaka kreacija mora duboko da se preživi, samo to daje snagu delu. Sećam ga se, srdačan, jednostavan, kao i svi veliki ljudi", sažela je slikar Jarmila Vešović.
