Tako se dogodio Pariz. A možda se ne bi dogodio samo da su ovi prvoborci "slobode izražavanja" koja nema granice ni ukusa, bar čuli da je jedno od ključnih načela islama (La ikraha fi din) – "ne sme da bude mržnje u veri".
Teroristi koji su izveli ovaj krvavi pir u Parizu ubijali su zato što su serijsko karikiranje proroka Muhameda u pariskom nedeljniku doživljavali i tumačili kao uvredu svih muslimanima, a ne samo islama. Prošle sedmice u Parizu je ubijala ideologija, politika, fanatizam, nepoznavanje islama i – na kraju – ispao je klasičan, ovozemaljski zločin. Bio je, međutim, zločin zato što nigde u Kuranu, niti u sve četiri škole tumačenja (idztihad) Muhamedove Objave, nema poziva ne ubijanje onih koji drugačije veruju i govore. Trebalo je uredništvu u nesretnom i nespretnom nedeljniku skrenuti pažnju da, pored ateizma, postoji i teizam sa svim njegovim osetljivostima; da islam priznaje jedinstvo Boga, da priznaje Isusa Hrista i sve proroke koji su prethodili Muhamedu. Postoji samo kuranski nalog vernicima da se bore – i ubiju – "bi sejf" – sabljom, ali ne neverce, nego, isključivo, otpadnike od muslimanske vere.
Ali sve je to samo tragična polovina pariskog zločina koji je pokazao krivo, neuko i fatalno shvatanje vere. Druga polovina je na drugoj strani. Za poslednjih četvrt veka Zapad je i ignorisao i loše razumevao razloge narastanja islamizma. Antizapadni sentimenti su tokom decenija narastali – od Muslimanskog bratstva šeika, Sejida Kutba, pedesetih godina prošlog veka u Egiptu, preko talibana u Avganistanu, ajatolaha u Teheranu, Bin Ladena, Al Kaide, pa do trenutne Islamske države u Siriji i Iraku. Na ideologiju otpora i mržnje prema aroganciji Imperije i njenog pseudoliberalizma, Zapad je uporno odgovarao njegovim omiljenim oružjem – silom i spoljnim intervencijama koje su ga – po konzervativnim procenama – već koštale više od tri triliona dolara. Desetine hiljada života je stradalo u iluzornom "ratu protiv terora"; široki prostor islamskog sveta je destabilizovan; vlade su obarane u ime "liberalizma", nekakvih zapadnih vrednosti" i – kako kaže "Gardijanov" kolumnist, Sajmon Dženkins – Bin Laden u grobu sada zadovoljno trlja dlanove gledajući kako su "američki predsednici i britanski ministri unutrašnjih poslova postali bogomdani glupani u regrutovanju džihadista Al Kaide".
Pouka Pariza?
Što se Imperije tiče, pouke – već se vidi – evidentno nema; sazivaju već neki samit da pokrenu nove legije. Imperija ne uči lekcije, ne trpi pouke. Imeprija ima samo diktate i poruke. Njen prvi instinkt posle Pariza bio je projekt novog krstaškog rata protiv ideje čije borce sama već četvrt veka regrutuje vlastitom politikom. A kada bi kojim čudom i bilo neke pouke, držim da bi lepo pristajala metafora iz Matijinog stiha: "Prag ste mi razorili… Ti moje obezdetio, ja tvoje obezbratio… Pomešali smo zube, modrice i mozgove… Ali, kad meni niste mogli ništa, psa ste mi ubili, a on nije bio ni na jednoj strani. Samo je psećim očima posmatrao i jedini nedužan postradao. E, njega vam ne mogu oprostitii dok mrvo svetlo sijucka u meni."
