– Jovanović je, otkako je mobilisan 1. septembra 1914. godine, kada je stigao u Niš na zborno mesto, do dolaska njegove jedinice na Solunski front, vodio dnevnik. Činio je to kao vojnik, četni pisar, 3. čete 1. bataljona i pešadijskog puka Moravske divizije prvog poziva – navodi dr Janjić.
Sa Moravskom divizijom povlačili su se preko albanskih gudura i kralj, Vlada, vrhovna komanda, strani poslanici. Pravac kojim se povlačila ova divizija bio je najkraći, ali i najteži.
Posle borbi sa austrougarskom vojskom nakon napada Bugarske zaposeda 1915. godine položaj Božurat i druge kod Pirota. Sredinom oktobra biva prinuđena da se povlači prema Kosovu.
– U dnevničkim zapisima Jovanović daje podatke o kretanju jedinice, njenim borbama, pobedama i povlačenjima, stradanjima, bolestima, umiranjima i pogibijama, o slobodnom vremenu koje provodi u vojničkoj obuci ili u pomaganju meštanima u poljskim radovima – ističe dr Janjić.
Posle borbi na Kosovu Moravska divizija je prinuđena da se povlači preko Albanije.
– Četa o kojoj Jovanović vodi dnevnik, počela je da se osipa još pre dolaska u Prizren. Pretio je umor i glad. Samo za jedan dan, beleži on, nestalo je sedam redova, dva narednika i dva potporučnika. Narednog dana jedan vojnik se predao neprijatelju. Vojska je gubila moral, postajala je nedisciplinovana i svako je gledao samo sebe. Vojnici su napuštali jedinice, u četi je bilo još samo 28 vojnika. Povlačenje čete iz Prizrena otpočelo je 17. novembra 1915. godine. Nastao je opšti metež – kaže dr Janjić i navodi iz dnevnika:
"Četa je u 2 časa krenula sa trupnom komorom u dolinu reke Crni Drim. Put je bio zakrčen komorom i artiljerijom, te je kretanje bilo vrlo sporo. Kola i kare su lomljene i bacane u Drim. I automobili su prevrtani u reku. Konji i volovi su prodavani Albancima za 20 do 30 dinara. U toku noći nekoliko vojnika je umrlo od gladi i umora. I stoka je crkavala od iscrpljenosti", pisao je Jovanović.
Dalje na putu do albanske luke Valone jedinica će doživeti pravu golgotu.
"Četa je 8. novembra prešla most preko reke Ljum i uputila se prema Dušanovom mostu koji je na dva grebena. Most je dug oko 100 metara. Nije se moglo preći sve dok preko mosta nisu prostrti pokrovci, šatori i ćebad. Konji su padali sa mosta u reku. Komorski volovi iz cele Moravske divizije preplivali su Drim. Dešavalo se da su Albanci za nekoliko dinara ili za parče hleba dobijali par volova. Sutradan se putovalo kozjim puteljcima, sa kojih su vojnici i stoka padali u reku. Albanci su utopljene konje vadili i drali… Reku Mać smo gazili 10. decembra, a nekoliko vojnika se udavilo u reci. Jedan od utopljenih je Arsa Ljubić iz Ristovca. Udavilo se nekoliko konja i Albanaca koji su bili pored obale i hvatali konje, puške i drugu opremu koju je voda nosila. Albanci su iznosili na obalu davljenike i svlačili ih. Put je bio posut leševima naših vojnika".
Srpska vojska je usput ostavljala gomile leševa koje niko nije sahranjivao, za jedan dan je umiralo i više od 30 vojnika. Mnoge bolesne i iznemogle zatekli su na jednom brežuljku iznad Valone, u malom bivaku, ležali su i umirali na slami. Srpski sanitet ih je sahranjivao.
Ucene i otimačina"Naši, već iznemogli vojnici, kretali su se planinskim vrletima, često na visinama i do 1.800 metara, zaleđenim kozjim stazama, po dubokom snegu, uz stalno napadanje neprijateljski raspoloženog arbanaškog stanovništva. Oskudno odeveni, skoro bez hrane, ucenjivani od meštana, prodavali su sve što su imali ili im je to otimano", piše u dnevniku. Očeva poseta– Jovanović beleži i da mu je od pegavca umro stric Lazar Dodić, da ga je posetio otac Nikola, da se sreo sa Dušanom Nikolićem iz Rataja (koji će kasnije poginuti), koji je bio sin poznatog bogatog Ratajčanina Zafira Nikolića, čiji je drugi sin Sreten Nikolić, student medicine u Pragu, bio kao medicinar u pratnji kralja Petra prilikom prelaska Albanije navodi dr Janjić. |
– Ono malo preživelih što je stiglo u Valonu i odmah je počelo njihovo ukrcavanje u lađu "Viktorija Emanuel". Stojan Jovanović Šukar završava svoj dnevnik 16. i 17 januara: "Pri prelasku mosta preko Vojuše Italijani su uređivali naše vojnike i tom prilikom su ih brojali. Prolazili smo kroz sela sa grčkim življem. U osam časova prošli smo za Fijeri Valonu. Ispred varoši su se nalazila italijanska utvrđenja, a iza artiljerija. Vojnici su kupovali namirnice, najviše hleb. Idući za Valonu, sretali smo dosta oficira i vojnika koji su pravili put. U Valoni je bilo dosta italijanskih vojnika i francuskih i engleskih mornara. Na pristanište smo stigli u 15 časova i odmah se počeli ukrcavati u brod "Viktorija Emanuel". Po ukrcavanju i smeštaju, vojnicima je data izvesna količina hrane. Brod je sutradan krenuo prema Krfu".
