Garibaldinac Đuzepe Barbanti-Brodano iz Bolonje, dobrovoljac u srpsko-turskom ratu i ratni dopisnik "Gazzete d’Italia", piše u pismu svom bratu 1876. da je u Beogradu "otkrio novo srpsko Trojstvo" – tri ključne reči naroda kojem je pritekao u pomoć.
To su tri najčešće reči u kojima se krije suština srpskog mentaliteta. Kao prvu, najčešću reč u svakodnevnoj upotrebi, Barbanti-Brodano ističe – objavu; reč bez koje u Beogradu ne može ništa da se uradi!" Ta red predstavlja vlast u administraciji.
Druga reč je – sutra!
"Nema ministra, nadleštva, činovnika, vratara, kelnera, zatražite li da vas prime ili zatražite li objavu ili tanjir, da vam ne odgovore ‘sutra’. Ja i moj prijatelj Balarini prikupili smo već čitavu zbirku raznih ‘sutra’. Treće lice može biti najgore; zove se paprika, i upravo mi od nje izgore stomak! To su vam neki peperoni, koji vas – ili zeleni sa ljuskom, ili beli sa svežim omotačem, ili crveni, isitnjeni kao prah – nikada ne napuštaju i srećete ih, mnoge i nasilne, u svakoj supi, u svakom jelu, čak i u ponekom testu!"
Koliko je paprika prisutna u našim životima, najbolje svedoči broj jela koja se od nje spravljaju. U "Velikom narodnom kuvaru" teško ih je izbrojati (zauzimaju u sadržaju gotovo isto toliko mesta kao Jovanovići i Petrovići u telefonskom imeniku!).
Od najpoznatijih, punjenih paprika, različitih paprikaša, preko paprika u kajganama i onih pečenih i prelivenih uljem i sitno seckanim belim lukom, sve do ajvara i pindžura, od neuporedive turšije, u kojoj na prvo mesto stavljam paprike punjene kupusom i ne mogu da odolim da jednu ne izvadim iz tegle nasred ovog malog ogleda – tek toliko da malo predahnem od pisanja!
Pravo je čudo kako se ova "biljka iz porodice pomoćnica s plodovima zelenim i crvenim, okruglim ili izduženim, oštrog ili blagog (slatkog) ukusa, koja se upotrebljava i kao hrana i kao začin", u toj meri primila u našim krajevima, kada je u šesnaestom veku stigla iz Južne Amerike u Evropu! Putujući južnom prugom, ne možemo videti nijednu kuću na kojoj se ne suše venci crvenih paprika…
Mađarska reč paprika (latinski Capsicum annuni) zaštitni je znak našeg mentaliteta. U njenim osobinama kriju se osnovne karakteristike našeg naroda: mi smo, istovremeno, i oštri i ljuti, i papreni i žestoki, a možemo da budemo i blagi i slatki – i začin i nebeska hrana… Da ne pominjemo da smo ponekad zeleni, a nekad crveni! Ni manjeg, ni ljućeg naroda! Kao feferoni.
Naravno, ima mnogo ljućih paprika na svetu nego što su naše. Čili, na primer. Ili one koje se gaje u Indoneziji. Ali nijedna od tih vrsta ne poseduje u isto vreme i tako potrebnu blagost i slatkoću. (Pita me jedan prijatelj, znam li zbog čega je srpska zastava najzdravija na svetu? Ne znam. Zbog toga, kaže on, što su na njoj četiri C vitamina!)
Upravo zbog toga što naši ljudi u svetu, koji, inače, imaju sve što požele, traže od paprika više nego što im tuđe mogu da pruže, i ne nalaze ništa slično, mnogi od njih mole svoje rođake da im ih prenesu preko okeana, kada dolaze u posetu.
U požarevačkom listu "Građanin" izašlo je 1893. ovakvo obaveštenje:
"Usled nepredviđenog uzroka, bavljenje Gospodina Ministra u našoj sredini, svedeno je na dva sata. Sa tog uzroka u mom pozdravnom govoru izostaće istorijski deo, a iz banketa đuveč s ovčetinom, guska na podvarku i paprike iz turšije. Zato se poziva građanstvo, koje je pozvato, da se posle ispraćaja ministrovoga vrati natrag u salu, gde će čuti istorijski deo govora, i jesti đuveč i guske na podvarku sa paprikama iz turšije."
Na kraju, i ova današnja politička situacija podseća na stari sukob male ali ljute, zakrivljene feferone, koja se hrabro i kočoperno odupire velikom gnjecavom evropskom pudingu od vanile, koji preti da prelije Balkan.
