Izjava o kanonizaciji Stepinca nije prva papina izjava koja je uzburkala javnost. Još otkad je pre nešto više od šest godina izabran za 265. naslednika Svetog Petra, papa, koji je uzeo latinsko ime Francisko, ne prestaje da talasa, a ponekad i da šokira svetsku javnost. Gotovo svakim svojim javnim nastupom.
Za autsajdera kardinala Horhea Marija Bergolja, koji je za 266. papu izabran tek drugog dana konklave u petom izbornom krugu, moglo bi se reći da je izazvao revoluciju u Vatikanu i celom katoličkom svetu.
Argentinac koga su konzervativni krugovi još od ustoličenja nazivali “crvenim papom”, postao je prvi lider Vatikana koji je posetio Arabijsko poluostrvo. I njegove posete Turskoj, Rusiji i Kini bile su gotovo revolucionarne.
Papine izjave o pedofiliji (“razočarao sam se u Katoličku crkvu”) i najava konačnog obračuna sa pedofilima dijametralno su suprotne od vatikanske politike guranja tog skandala pod tepih. Gest kad je poljubio stopala liderima Južnog Sudana ustalasao je svetsku javnost. A bilo je još mnoštvo takvih gestova…
Istoričar dr Aleksandar Raković kaže za Sputnjik da je susret sa ruskim patrijarhom Kirilom na Kubi bio jedan od najvažnijih koraka koji je za svog mandata preduzeo papa Franja, čime je pokazao da je izvesno da on “pruža ruke Pravoslavnoj crkvi”.
Kad je reč o stavu o kanonizaciji Stepinca, navodi naš sagovornik, on nam je od ranije bio poznat, jer je papa u privatnom razgovoru rekao episkopima Amfilohiju i Irineju Buloviću da on neće dok je živ potpisati kanonizaciju Stepinca.
– Sada bi bilo dobro i poželjno, pošto je on već preuzeo tu ogromnu odgovornost na sebe, a nije mu lako, da do kraja završi s tim, tako što će vratiti čitavu proceduru za Stepinčevu kanonizaciju na sam početak. Jer ovo rešenje može da bude dobro samo u ovom trenutku, dok je on papa – kaže Raković.
Vraćanje procedure o kanonizaciji Stepinca bilo bi jedino celovito rešenje, iako će Crkva u Hrvata pružati veliki otpor tom gestu. Međutim, ukoliko Rimokatolička crkva želi da bar delimično spere sa sebe odgovornost i pokaže osećanje za patnju žrtava klerikalnog režima NDH, onda mora povlačiti tako jake poteze, kao što je poslednji papin.
– Verujem da nije bez uticaja ovog pape i odluka Rimokatoličke crkve u Austriji da zabrani nacističko orgijanje u Blajburgu. Tako da verovatno taj paket poteza pokazuje da oni žele da idu ka nekom otopljavanju sa pravoslavnom crkvom u celini i posebno sa Srpskom pravoslavnom crkvom, gde su ti odnosi najlošiji zbog odnosa između Crkve u Hrvata i SPC, koji su prouzrokovani nacizmom Crkve u Hrvata – ocenjuje naš sagovornik.
Raković dodaje da mu se čini da je papa Franja prvi poglavar Katoličke crkve koji je pokazao da je njegova želja za otopljavanjem odnosa sa pravoslavcima iskrena, jer je potpisao zajednički dokument sa ruskim patrijarhom, kojim se Katoličkoj crkvi zabranjuje prozelitizam među pravoslavnim hrišćanima.
On ne veruje da se “nešto valja iza brda”, jer je papa Franja pokazao da su njegove namere iskrene i zato bismo i mi trebali da prihvatimo njegovu ispruženu ruku, “iako kao pravoslavni Srbi imamo podozrenje prema Katoličkoj crkvi”.
Mada papa Franja izgleda kao prvi katolički poglavar koji je više sveštenik nego političar, Raković ističe da on nije apolitičan, samo je njegov pogled na politiku drugačiji. U tom smislu, interesantno je da je on u mlađim godinama imao simpatije za komunizam.
On je političan čovek koji, čini se, pokušava Rimokatoličkoj crkvi da dâ ulogu koja bi bila otvorena ka drugim hrišćanima i ne bi više tretirala zemlje pravoslavnih hrišćana kao svoju zemlju za misiju. A na to bi trebalo da je stavljena tačka posle njegovog sporazuma sa ruskim patrijarhom.
– Papine namere su iskrene, ali pitanje je kakvi ljudi ga okružuju i šta će biti kad on ode i kakav će poredak biti uspostavljen, Da li će taj poredak biti unapređen i više na korist globalnog hrišćanstva, ili će biti ponovo zatvoren i agresivno rezervisan prema pravoslavlju – kaže sagovornik Sputnjika.
– Uloga pape Franje će moći da se oceni tek kad on ode sa mesta vrhovnog katoličkog poglavara, jer tad će se videti kakav je on poredak ostavio i znaće se šta nastaje na temeljima koje je on ostavio – zaključio je Raković.
