Bio je 14. mart 1883. godine kada je prvo, istorijsko “halo” izgovoreno u Srbiji. Sa jedne strane je bio Teša Nikolić, srpski ministar vojni, a sa druge kapetan Kosta Radisavljević.
Za dolazak telefona u Beograd najzaslužniji je bio Panta Mihajlović, savetnik i prijatelj Nikole Tesle koji je, pravo iz Njujorka, gde je bio šef firme “Simens-Halske”, rešio da se vrati u Beogad i modernizuje Srbiju.
Godine 1882. on je dobio pravo od kralja Milana da u Beogradu podigne telefonske stanice.
Beograđani nisu imali razumevanja za “novotariju” pa je Mihajlović sam i od svojih para povezao kafanu “Tri lista duvana”, u kojoj je bilo smešteno inženjersko odeljenje vojnog Ministarstva, i kasarnu na Paliluli.
Iz “Tri lista duvana” je razgovarao Teša Nikolić, ministar vojni, a iz kasarne Palilula kapetan Kosta Radisavljević.
Ostalo je zabeleženo da ministar nikako nije mogao da poveruje da je moguće “čuti ljude koji nisu tu” i da je sve vreme pretraživao prostoriju ne bi li pronašao skrivenog pomagača “prevaranta” Mihajlovića. Tek kada je shvatio da nije u pitanju prevara, pristao je da porazgovara.
Čudotvorna naprava
I ministar i kapetan su bili oduševljeni razgovorom, pa je o “čudotvornoj napravi” odmah obavešten i kralj. Milan Obrenović je kasnije i sam razgovarao telefonom i dao je nalog skupštini da izdvoji u budžetu sredstva za uvođenje ove naprave širom Srbije. Skupština je taj predlog glatko odbila.
Mihajlović je kasnije instalirao još dve linije: povezao je Licej u Kapetan Mišinom zdanju sa požarnom četom i Skupštinu sa policijom.
Prvi međugradski razgovor u Srbiji obavljen je polovinom januara 1886. za vreme primirja u srpsko-bugarskom ratu. Razgovor na relaciji Beograd-Niš obavili su kralj Milan Obrenović i Milutin Garašanin, predsednik vlade.
Iako javnost nije imala preteranog razumevanja za “svetske novotarije”, telefon je polako ulazio u Srbiju. Javni telefonski saobraćaj u Beogradu je započeo 1898. Tada je u Kolarčevoj zadužbini instalirana prva induktorska telefonska centrala.
San Pante Mihajlovića tada se konačno ostvario, piše Istorijski zabavnik.
Bez zasluga za Pantu
Mihajlović je sa zadovoljstvom gledao kako telefon polako ali sigurno ulazi u srpske domove. Zasluge za stizanje ovog izuma u Srbiju nije ni dobio, ni tražio.
Nakon dinastične promene u Srbiji i dolaska Karađorđevića na vlast bio je i nadzorni inženjer električne centrale na dvoru od 1908.
Umro je 7. februara 1932. u Beogradu, od zapaljenja pluća i paralize srca u 78. godini života.
View this post on InstagramA post shared by ??Београдски Bремеплов?? (@beogradski_vremeplov_011) on
“Bio sam neverovatan idealista. Dođem u Srbiju, iako sam mogao da pravim velike poslove u Nemačkoj, Americi ili ma gde drugde, s namerom da učestvujem u ratu 1876. Kad se rat završio, padne mi na pamet da instališem telefon u Beogradu. Niko tu nije imao pojma o telefonu”, piše u zaostavštini Pante Mihajlovića.
