Prepušteni božjoj volji: U kampu ispaštaju i deca
Bežeći ispred albanskog noža, oko 200 kosovskih Roma, uglavnom iz Starog Trga, Kosovske Mitrovice, Prištine i Vučitrna, spas je, u leto 1999. godine, našlo u hangaru Vojske Jugoslavije, u centru Leposavića gde su od svega što im je bilo potrebno za život imali samo – vodu! Ipak, bili su srećni jer su u vreme stravičnog progona i brutalnih zločina sačuvali glavu.
Trebalo je, kažu, u Leposaviću, gde su bili na "proputovanju", da ostanu desetak dana: dok se ne vrate svojim kućama, ne dobiju neki bolji smeštaj u Srbiji ili se, što je samo retkima pošlo za rukom, ne domognu inostranstva.
Ne plaše se svinjskog gripaStanovnici "romskog kampa" u Leposaviću kažu da su preživeli više epidem ija žutice i drugih zaraznih bolesti, da je pravo čudo kako ih je i kolera zaobišla", pa zbog toga i ne strahuju od svinjskog gripa koji, zbog nehigijene, ovde može da bukne svakog trenutka. |
Prošlo je od tada deset godina, nesrećni Romi još su u limenom hangaru, ostavljeni i od svih zaboravljeni, bez nade i perspektive. Neki su u međuvremenu poumirali, samo retki su otišli, u hangaru se rodilo dvadesetoro dece, nijedno ne ide u školu, svi uglavnom gladuju, bolest hara "kampom", a ni vode koje su u početku imali u izobilju više nema dovoljno. Uz sve to, u Leposaviću ih "niko ne voli", a opština godinama pokušava da ih otera iz centra grada i nađe im smeštaj negde na periferiji.
– Ako postoji pakao pod kapom nebeskom, onda je to naš "kamp". Nema nikakve ventilacije, leti je toplo kao u Africi, zimi hladno kao u Sibiru. To što se kuvamo i smrzavamo i nije neka muka u odnosu na gladovanje koje nas neprestano prati u poslednje dve godine. Niko ovde više ne navraća, ni Komesarijat za izbeglice, ni Crveni krst, ni strane humanitarne organizacije. Preturam po kontejnerima da bih prehranila petoro dece, najstarije ima osam godina, najmlađe šest meseci – kaže Fatima Gušani iz Kosovske Mitrovice.
Na naše pitanje zašto se ne vrate u Kosovsku Mitrovicu, Fatima i njeni "cimeri" samo odmahuju rukom.
– Gde da se vratimo? Kuće su nam odavno sravnjene sa zemljom, a potom je sve "zaravnato" buldožerom. Desetak porodica se vratilo, Albanci su ih napali noževima, jedva su izvukli živu glavu, nema nama tamo povratka. Neki su pokušali da se domognu Zapada, ali su vraćeni sa mađarske granice, niko neće nas Cigane – dodaje Fatimin "komšija" Bajram Ćosa koji naglašava da su svi muškarci u "kampu" radni, da su spremni da istovaraju vagone, kopaju njive i rade u rudniku.
– Ranije je bilo posla, radili smo, nekako smo se snalazili, bilo je i humanitarne pomoći, bar nismo gladovali. Sad je velika kriza, nikome više nisu potrebni radnici, svi ovde nešto dobijaju od države, niko ništa ne radi, samo smo vi prepušteni sudbini božjoj volji. Ako zima bude hladna, bojim se da će mnogi od nas zauvek ostati ovde podno Kopaonika – ističe Bajram Ćosa.
U opštini Leposavić ističu da im je poznat problem Roma u vojnom hangaru, ali da nemaju načina da im pomognu jer u opštinskoj kasi za njih, a i i mnogu drugu sirotinju, nema novca. Bilo je nekoliko pokušaja da se "kamp" iseli jer baš tu treba da se gradi obdanište, a da se paćenicima iz hangara obezbedi neki drugi i čoveku primereniji smeštaj. U poslednjem trenutku i Vlada Srbije i strani donatori su odustajali i male su šanse da će se uskoro nešto promeniti.
