Prema izveštaju "Dejli telegrafa", Moris kaže da ga i danas progone jauci žena i dece koji su se, posle prekida paljbe iz australijskih mašinki, čuli sa mesta gde su ležala njihova tela. On tvrdi da im je komandir čete, major Piter Vajt, koji je tokom vladavine Džona Hauarda bio ministar odbrane u senci, sugerisao da je zaplenjeno neprijateljsko oružje ostavio pored tela civila.
– Po mom mišljenju, to je prevara i, bez sumnje, ilegalan postupak – rekao je Moris, koji danas živi u Vulongongu.
MasakrJedinica je imala par "kontakata" sa neprijateljem, jer su njeni vojnici bili na prvoj liniji. Jedan vojnik kaže da se i sad seća štapa kojim je jedan Vijetnamac mahao.
– Mislio sam da je puška. – Kad je hitac ispaljen, svi su počeli da pucaju. Sve što je bilo potrebno jeste da jedan momak povuče obarač – kazao je drugi vojnik. Pucnjava je trajala manje od 30 sekundi, ali dovoljno da četiri civila budu ubijena na mestu, a još šest ranjeno. Poručnik Moris naredio je prekid paljbe kada je shvatio da pucaju po civilima, uključujući žene i decu. Telo dečaka, petog ubijenog, nađeno je sledećeg dana. |
Piter Vajt je 1968. odlikovan vojnim krstom za hrabrost u Vijetnamu i stigao je do čina potpukovnika pre nego što se u Taunsvilu povukao iz vojske. Umro je 2005, ali njegov brat Majkl brani njegovu čast. On je izjavio za "Telegraf" da sumnja da bi on učinio tako nešto, pa čak ni predložio.
Bivši prvi ministar Džon Hauard takođe brani Vajta i kaže da je bio "čovek potpune časti i integriteta" i postavlja pitanje zašto je trebalo da prođe 47 godina da se iznesu pomenute optužbe.
Masakr se, navodno, dogodio u Nui Datu, 1967. Autor dnevnika tvrdi da je kasnije saznao da je stavljanje neprijateljskih pušaka uz tela civila bila uobičajena praksa i da je Vajt hteo da podigne rejting svoje čete tako što će povećati broj ubijenih "neprijateljskih vojnika".
– Ja sam napisao izveštaj o razgovoru u vezi s neprijateljskim oružjem, ali mi je kasnije naređeno da potpišem izveštaj da sam uništio moja zapažanja – kazao je on.
To je bio početak, kako navodi "Telegraf" službenog zataškavanja pri kojem je dugi niz godina izbrisan svaki trag o incidentu. Moris je izabrao da čitavu priču ispriča pošto je razgovarao sa preživelima članovima jedinice koja je brojala 15 ljudi. Njihova sećanja objavljena su pre oko dve nedelje u žurnalu "Usmena istorija Australije".
– Veterani žele da se sve zabeleži, zato što službena istorija predstavlja "pse rata" u ulepšanom i romantičnom svetlu.
Ubistava o kojima govori dogodila su se 23. oktobra 1967. u okolini australijske vojne baze u Nui Datu. Lokalnom stanovništvu bilo je zabranjeno da ulazi u ovu zonu. U rano jutro, grupa muškaraca, žena i dece ušla je u zonu. Jedno od njih podiglo je s ramena dugi predmet i počelo da maše prema vojnicima. Puškomitraljezac je pucao jer je mislio da se radi o vatrenom oružju.
– Trenutak između rafala i jauka dece bio je veoma kratak, ali je i dalje u ušima svih nas. Znao sam istog časa kad sam čuo jecaje da je nešto vrlo pogrešno. Naredio sam jedinici da prekine vatru i potrčao prema mestu gde su ležala tela, da procenim štetu. Suočio sam se s prizorom koji će me zauvek pratiti. Kad sam došao u blizinu, poželeo sam da će neki zaostali pucanj ubiti i mene. Tog časa poželeo sam da sam mrtav – priča Moris.
Petoro je ubijeno i šestoro ranjeno. Tela su odneta helikopterom i bilo je glasina da su bačena u more.
Bivši laburistički pomoćnik prvog ministra Džim Kerns, koji je bio žestok protivnik vijetnamskog rata, tvrdio je 1976. da je 27 ubijenih civila moguće svrstano u neprijateljske gubitke. Tadašnji ministar odbrane Džim Kilen obećao je istragu koja nikada nije organizovana. On je potvrdio da su pobijeni bili u stvari sakupljači bambusa i objavio da jedinica nije kriva za bilo kakav pogrešan postupak, ali nije istražio optužbe dr Kernsa o stavljanju oružja uz tela.
Moris se demobilisao 2004. u čin majora i kaže da je ovo bila strašna nesreća.
– Nije moja namera da dovodim u pitanje hrabrost naših vojnika.
Uklanjanje podataka o incidentu iz službene istorije značilo je i da su mnogi koji su učestvovali u zasedi patili od posttraumatskog stresa. Oni su "živeli u paklu", jer su imali tajnu koja se nije uklapala u legendu o Anzaku.
– Uklanjanje tih momaka iz istorije znači da su osuđeni na pakao, jer im niko nije priznao šta su sve uradili. Pišući ovo, ja se nadam da sam našao način da oni konačno nađu svoj mir.
Veterani pate u tišiniVijetnamski veterani primorani su da pate u tišini. Vojnik koji je ispalio prvi metak na berače bambusa umro je, a da ni sa svojom ženom nije razmenio misli o incidentu. Ona je međutim, znala svaki detalj zato što je u snu o tome govorio iz noći u noć. – Do dana današnjeg smatram se odgovornim za ubistvo dve tinejdžerke. Jedna od devojaka imala je metak u glavi, samo malu crnu tačku. Druga je pogođena u grudi i imala je sličnu neznatnu crnu tačku malo iznad grudi – objašnjava on i kaže da je jedini tada imao laganu armalajt pušku iz koje su takvi pogoci mogući. – Da su bile pogođene mecima kalibra 7,62 (koje su drugi imali), imala bi i izlaznu ranu na glavi, ali je nije bilo.
Brisanje istorijeMoris tvrdi da je incident sa beračima bambusa izbrisan iz službene istorije, što će reći da vojnici njegove jedinice nisu imali uslova da dobiju reparacije za službu u vojsci. |
