– Dete nam je gladno, ali uprkos svom trudu, nismo u stanju da za našu Mariju obezbedimo mleko i drugo što je potrebno za njen rast i razvoj. Bojimo se za njeno zdravlje, a jedva smo je nakon sedam godina braka dočekali. Jedino je dete u selu. Nismo ni sanjali da će doći ovako vreme, da nećemo moći dinar da zaradimo, da nećemo biti u stanju ni kravu bušu da kupimo i da ćemo se i bukvalno boriti za biološki opstanak – pričala je ridajući Eva Milanović dok je humanitarcu Hidu Muratoviću pokazivala poslednje parče hleba i praznu ostavu u trošnom kućerku u kome žive.
Tragom ovog apela krenuli smo put Rogozne. Do Žunjevića nije lako stići, dvadesetak kilometara je makadam, a potom bujicama poderani zemljani put kojim se teško kreće i terensko vozilo. Milan i Eva su najmlađi u selu u kome je ostalo još nekoliko staraca, sve što je moglo i imalo kuda da ode – otišlo je davno: u Novi Pazar, Kraljevo, Kragujevac, Čačak…. Onemoćale starce povremeno obilaze deca iz Novog Pazara i Kragujevca, a Milan i Eva moraju sami da se izbore s nemaštinom i ćudima surove planine.
– Imali smo konja Zelenka kojim smo obrađivali posnu planinsku zemlju, ali bi nam, i kad nešto zasejemo, grad uništio letinu. Ne pamtim leto da nas je nepogoda mimoišla. Prošle godine Zelenko se razboleo i uginuo, nismo imali novca da platimo dolazak veterinara iz Novog Pazara i lekove, pa smo ostali bez "hranioca" i mogućnosti da preživljavamo izvlačeći drva iz šume – priča Milan i naglašava da su on i Eva spremni da rade i najteže poslove, da idu u nadnicu i kopaju, ali da u Žunjevićima i na opusteloj Rogozni nema ko da ih angažuje, bez dinara u džepu ne mogu ni u sobu.
Nada u pečurke– Nadamo se da će posle kišnog proleća biti pečurki i da ćemo sakupiti bar malo novca za Marijinu hranu. Ako u prirodi ne bude spasa, loše nam se piše – dodaje Eva i objašnjava zašto je tražila i da li je dobila pomoć Novopazaraca. |
– Zbog deteta, naše Marije, bojimo se za njeno zdravlje. Obratili smo se humanitarcu Hidu Muratoviću koji je postao institucija u ovom kraju i poslednja nada siromašnih, kako smo i očekivali, odmah nam je doneo najneophodnije namirnice i nešto odeće, jedno vreme nećemo gladovati, a za dalje videćemo – ističe Eva i naglašava da bi spas za ovu porodicu bila krava, makar i buša, koja bi Mariji obezbedila dovoljno mleka.
– Nakupilo se mnogo muke i sirotinje, državne institucije najčešće ne brinu o gladnima, posebno u zabitim selima, trudimo se da uz pomoć naše dijaspore i dobrih ljudi od Sidneja do Čikaga, koji pokazuju izuzetnu solidarnost sa nevoljnicima u domovini, pomognemo najugroženijima. Milanovići su puka sirotinja, najteža moguća, "zavezani u čvor" i ne mogu dalje. Moramo im pomoći da kupe kravu, kozu ili ovcu, kako bar ne bi gladovali, a potom i konja ili volove kojima bi mogli da izvlače drva iz šume i tako prehranjuju dete – priča Muratović i podseća da je država zaboravila na zabite predele, da je neke krajeve i otpisala i da ljudi koji su ostali vezani za rodni prag, kao Milanovići u Žunjevićima na Rogozni, sada moraju da se, potresnim apelima za pomoć, bore za goli život i opastanak.
Džaba televizorPoneo je Muratović ovoj porodici i polovni televizor koji je dobio od jednog humanog Novopazarca, nažalost, Milan i Eva neće moći da ga koriste, jer im je struja, koju nisu imali od čega da plaćaju, odavno isključena. Ako bude kakve pomoći, prvo će platiti dug Elektrorasu, kako bi mala Marija mogla da pogleda i crtani film. |
