Naučnici su nedavno došli do senzacionalnog otkrića koje bi moglo rešiti problem okeana.
Više od osam miliona tona plastike završi u okeanima samo tokom jedne godine ubijajući morski život i uništavajući ekosistem. Ali, izgleda da su naučnici na tragu rešenju. Otkrili su da se proteini pronađeni u lignjama mogu koristiti za stvaranje održivih alternativa plastici.
Lignje hvataju plen pomoću vakuumskih čašica na svojim pipcima. Te „čašice“ su opremljene oštrim „prstenastim zubima“ koji drže hranu. Zubi su napravljeni od proteina koji su slični svili, a oni su u poslednjih nekoliko godina postali predmet naučnih istraživanja.
Melik Demirel sa državnog Univerziteta u Pensilvaniji glavni je autor ovog izveštaja koji sadrži postojeća istraživanja o materijalima napravljenim od tih proteina. On kaže da je njegov tim proizveo prototipove vlakana, premaza i 3D predmeta izrađenih od proteina lignjinih prstenastih zuba – takozvanih proteina SRT.
Demirel kaže da su ti prirodni materijali biorazgradivi i mogli bi da pruže izvrsnu alternativu plastici.
SRT proteini se mogu proizvesti u laboratoriji pomoću genetski modifikovanih bakterija, što znači da se uopšte ne moraju ubijati lignje. Proces se zasniva na fermentaciji, korišćenju šećera, vode i kiseonika, piše hrvatski portal „Ekspres“.
Prema istraživačima, SRT proteini imaju „izvanredna svojstva“, a materijali od njih su elastični, fleksibilni i jaki. Oni takođe imaju sposobnost termičke i električne provodljivosti, ali i samoobnovljivosti, što daje potencijal za neke nove primene.
Mogla bi se stvoriti tkanina koja se može sama zakrpiti i reciklirati tako da se napravi premaz, čime bi im se povećala otpornost na oštećenja pranjem u veš-mašinama. To bi moglo smanjiti i broj i količinu odevnih mikrovlakana koja takođe završavaju u okeanima i doprinose zagađenju mikroplastikom.
SRT proteini se takođe mogu koristiti za izradu zaštitne odeće za hemijske i biološke agense, kažu istraživači.
– Iako sam stručnjak za polimere, želim da minimalizujem zagađenje plastikom i stvorim održivost okoline – objašnjava Demirel.
Demirel priznaje da je potrebno dodatno raditi na povećanju proizvodnje materijala. Sintetski SRT proteini sada koštaju najmanje 100 dolara po kilogramu za proizvodnju, ali veruje da bi im se cena mogla u budućnosti spustiti na samo 10 dolara.
