“Ovde živim, duša mi je u otadžbini”

Juge više nema, a i za stare, srednje i najnovije srpske emigrante matica bi sada trebalo da je Srbija, kako se, istorijski i nacionalno, podrazumeva i kako njeni političari vole da uveravaju. Čak i ako su emigranti rođeni drugde. Ali najmanje podrške mogu da očekuju baš u novim zemljama svog porekla, pa ih struje, istorijske, političke, verske i nacionalne, nose na istok, prema Srbiji.

Idealno stanje, reklo bi se, da Srbija dokaže svoju majčinsku ulogu. Da li i uspeva? U nastojanju da to saznaju, saradnici "Vesti" u Australiji postavili su svojim sagovornicima isto pitanje: Šta očekujete od svoje matice?
 

Odgovori koje smo dobili trebalo bi da zabrinu današnje nosioce vlasti u Srbiji: većina naših ljudi ovde danas od svoje matice ne očekuje – ništa. Nekadašnju radost i ushićenje iseljenika, puno očekivanja od mlade srpske države i demokratije zamenili su rezignacija i sumnja.

To je proces prouzrokovan od vlasti u Beogradu i njenih predstavnika ovde. Naš čovek, jednostavno, na svom vlastitom primeru uočava da se u životu ne dešava ono što mu, kao, nude.
 

"Da nas država pita šta nam treba, verovali bismo da je to zaista i zanima", kaže nam Tihomir Ljubišić, socijalni radnik Srpskog pravoslavnog udruženja za socijalni rad iz Kabramate u Sidneju, ustanove koja pruža pomoć hiljadama doseljenika i u kojoj vrlo dobro poznaju njihove probleme.
 

– Naši ljudi najpre očekuju precizan i tačan odgovor: Da li je matica politička institucija organizovana na vladavini prava i jednakosti, naravno za sve Srbe, u matici i van nje ili ipak statusna privilegija? – kaže Ljubišić. – Ako je matica institucija koja se seti Srba u dijaspori samo za vreme političkih kampanja i zbog vlastitih partijskih aspiracija onda se Srbi u Australiji mogu doživljavati samo kao politička moneta za potkusurivanje. Matica, po njima, treba da "bude kristalno jasno identifikovana institucija koja će štititi njihove nacionalne i pravne interese".
 

– Da bi to postigla, Srbija treba da bude pre svega prisutna ovde, otvorenošću i iskrenošću, boljom logistikom kroz postojeće institucije (konzularna predstavništva i Ambasada), zatim, da bude inicijator kulturnog i duhovnog razvoja svih Srba (bez obzira na to da li su državljani Republike Srbije ili ne) kroz zajedničko finansiranje, osmišljavanje i implementaciju kulturnorazvojnih programa, koji bi imali obostrani interes; npr. ojačali društvene kapacitete i položaj zajednice u Australiji, a sa druge strane matica bi unapredila svoj imidž u dijaspori, veli Ljubišić.
 

U današnje vreme, moguće više nego ikada ranije, kako i Ljubišić navodi, ljudi očekuju ne samo zaštitu svojih nacionalnih interesa (etničkih i kulturnih vrednosti pre svega) već i potrebu pravne zaštite. Ovde se najpre radi o hiljadama ljudi kojima je imovina kod kuće oduzeta i oni se vlastitim snagama koje su nekad vrlo skromne, pre svega u novčanom smislu, sa ove udaljenosti bore da je nekako vrate nazad.
 

Nije za zanemarivanje ni osećaj bespomoćnosti kod onih za kojima su raspisane poternice za učešće u prošlom ratu. Sama ta činjenica da ih neko drži u strahu, bez obzira na to jesu li ili nisu krivi, a da Srbija ne čini ništa, stvara osećaj trajnog nepoverenja u njene vlasti. Slučaj Dragana Vasiljkovića svež je i još nije okončan.

On je čak rođen u Srbiji, a "Vestima" ovde je poznato da je, po njegovom hapšenju, ovdašnjim diplomatsko-konzularnim predstavništvima iz Beograda poručeno da se u taj slučaj ne petljaju.
 

Uprkos tome, generalni konzul u Sidneju učestvovao je neko vreme na sastancima organizacije "Srbi za pravdu i demokratiju" koja se bavila Kapetanovom odbranom. Utisak kod ljudi da to prisustvo znači i podršku iz Beograda, bio je, naravno, pogrešan. Nade je konačno raspršio ministar za dijasporu Srđan Srećković koji je, pri boravku u Australiji, bio eksplicitan: Srbija se neće mešati, rekao je otvoreno.
 

– Tako smo došli u situaciju da ista država potroši skoro milion dolara i obruka se pred javnošću, da bi iz Amerike izvukla Miladina Kovačevića, valjda zato što je košarkaš. Vasiljkovića, koga su u Beogradu isfabrikovali, sada su eskivirali. Tako može da prođe i svako drugi. Zar Srbija ne može da pokaže barem malo razumevanja tako što će aktivnije raditi na zaštiti prava Srba na povratku izgubljene imovine i besplatnoj pravnoj pomoći u procesuiranju pred domaćim i inostranim sudovima? – pita Ljubišić.
 

U odnosima matica – dijaspora ne radi se samo o materijalnom, već i emotivnom razumevanju koje ljudi očekuju u starom kraju. O tome svedoče reči Trivuna Jovića iz Sidneja koji kaže "ovde živim, tamo mi je duša".
 

Srbi Australije iznose niz svojih kulturnih i etničkih potreba gde bi matica trebalo sebe da vidi. Među njima su, pre svega, učešće u radu ovdašnjih škola srpskog jezika (nastavna sredstva, školski programi i slično), kao i ulaganje u kulturne programe koji bi pomagali očuvanju nacionalnog identiteta na ovim prostorima.

Ideja je i da bi Srbija trebalo da pomogne osnivanju srpskih knjižara, barem u velikim gradovima. Valja da se kaže, u realnoj oceni stanja, da pripadnici starije iseljeničke generacije imaju manje zahteva prema matici od onih koji su došli poslednje dve ili tri decenije.

Oni prvi nikad ništa nisu ni očekivali, samo da ih puste na miru, pa su sada zadovoljni i samo kada mogu slobodno da putuju u rodni kraj. Ovi drugi, međutim, postavljaju ozbiljnije zahteve i traže odgovorniji odnos.
 

Bilo kako bilo, prva i najveća prilika da se matica približi dijaspori očito je propuštena, sada sledi, u tipično "srpskom stilu", ispravljanje propuštenog, što je uvek teže.

Ne zaobilazite svoj narod 

Piše: K. Marković

NIKOLA ZRAKIĆ:
 

– Matica je trebalo da učini mnogo, ali očigledno je da ne čini ništa. Nisu nam obezbedili da na bezbolniji i jednostavniji način dobijamo lična dokumenta, krštenice, državljanstva, pasoše i sve drugo. Potrebno je da smanje tu preveliku i glomaznu državnu administraciju i da pojednostave svoje administrativne postupke.
Putovao sam i u Srbiju, u želji da dođem do ličnih dokumenata, ali bezuspešno. Kao izbeglica dobio sam državljanstvo Srbije još 1999. godine, a do dana današnjeg, nisam mogao da dobijem pasoš i lična dokumenta. Ministar za dijasporu nam je ovde govorio jedno, a tamo državni službenici traže nešto sasvim treće. Matica ne brine o nama koji živimo u dijaspori, maticu zanima da dobije novac od dijaspore. Novac i ništa više. Nadam se da će se stvari, ipak, jednom promeniti nabolje.
 

ĐORĐE RAŠIĆ:
 

– Došao sam sa izbegličkim talasom 1991. godine iz Osijeka, gde sam živeo i radio kao pravnik punih 29 godina. Nisam stekao utisak da se matica Srbija previše brine o svojim iseljenicima u Australiji. Mislim da oni nemaju finansijsko pokriće ni za svoje potrebe, a kamoli da bi mogli brinu o nama. Dolazio nam je i ministar za dijasporu, ali ne vidim da je došlo do nekog značajnog pomaka. Svaka aktivnost naših iseljenika u Australiji iziskuje materijalne troškove, prevashodno finansijsko pokriće. Naši u Beogradu novca nemaju, jedva sastavljaju kraj sa krajem. Međutim i bez ulaganja, matica može da se približi nama. Kako se u slobodno vreme bavim pisanjem poezije, možda bi matica trebalo da se bolje poveže sa nama, da održavamo neke književne večeri. Napravljen je veliki korak, time što je za područje Australije počeo da se emituje satelitski program RTS-a.
 

RADENKO MILINKOVIĆ:
 

– Za ovih 14 godina, koliko živim u Australiji, ne mogu ništa lepo da kažem o saradnji matice i nas koji živimo ovde. Dolazila nam je parlamentarna delegacija Srbije, obilazila samo državne ustanove. Trebalo bi da se malo spuste i obiđu nas običan narod, uđu u naše sale i klubove, srpske škole i vide šta radimo i koje imamo probleme, da popričaju sa narodom, sa našom omladinom, koja je budućnost naše zajednice u Australiji. Vidim kako matice drugih etničkih zajednica sarađuju sa svojima, okupljaju svoje ljude, pričaju sa njima o ekonomskim problemima u zemlji, a manje o politici. Boli nas kada vidimo radnike koji su ostali bez posla i nemaju od čega da žive. Ovde imam dvoje unučadi, unuka je magistrirala i radi u bolnici, a unuk je treća godina medicine. Kada uporedim šta bi oni trebalo da znaju na srpskom jeziku, o srpskoj kulturi, mene to malo boli i teško mi je.
 

RADE NEŠOVANOVIĆ:
 

– Budući da ranije uopšte nije bilo saradnje matice sa nama koji živimo u Australiji, osećaju se pomaci, posebno posle posete ministra za dijasporu Srđana Srećkovića. Nadam se da će saradnja matice i dijaspore biti bolja i plodnija, na obostrano zadovoljstvo. Čuo sam za predloge da se pet predstavnika dijaspore nađe u parlamentu Srbije, kako bi tamo konkretnije mogli da pospeše saradnju sa maticom. Takvi predlozi su za pohvalu i nadamo se da će se i ostvariti.
Konkretno da bi saradnja matice sa nama u Australiji bila bolja, neophodno je se preduzmu akcije da se pomogne našoj omladini.

Neka nas tretiraju kao svoje građane

Piše: D. Tepavčević

BRANISLAV ANDRIĆ:

– Očekujemo tačne i blagovremene informacije. Nama ne treba nikakva posebna pomoć, samo informacije. Koliko momaka stasalih za vojsku ne zna da li sme da putuje u otadžbinu iz straha da ne budu uhapšeni?
Koliko naših zemljaka iz Australije ne zna koliko novca može da unese u zemlju?
Treba nam da znamo da li su nam neophodne vize za putovanja u neke druge zemlje kad dolazimo u Srbiju. Hoćemo da znamo šta je sve potrebno za otvaranje privatnih preduzeća tamo.
Mi premalo znamo o privatizaciji u Srbiji. Ne znamo šta se sve može kupiti i šta nam je potrebno od papira za tu kupovinu.
Da ne govorim da nemamo pojma gde je najbolje investirati novac i kako uopšte funkcioniše domaća berza i sve te hartije od vrednosti.
Ljudi iz Australije se snalaze na razne načine da dođu do satelitskih kanala koji emituju televizijske programe iz Srbije.
 

MIŠO BANIĆ:

– Sve te priče kako će se promeniti odnos prema dijaspori, od Šutanovca do Srećkovića, sve su to ponovljene priče koje vremenom odu niz vetar, a stvari se ne pomiču s mrtve tačke. Živeo sam i u Nemačkoj i nema tu razlike kad je dijaspora u pitanju. Srbija nas jednostavno ne ceni kao što okolne zemlje vode računa o svojim zemljacima u rasejanju.
Najgora je situacija sa ljudima koji imaju želju i nameru da se vrate. U čemu će biti njihova sigurnost ako se vrate?
Budimo iskreni, sva ta naša administracija u otadžbini odbija ljude. Imam i vlastito iskustvo jer sam svojedobno hteo da otvorim neki lokal. Možda ima problema i do nas. Mi praktično nemamo neku organizaciju ili klub preko kojih bi saznavali tačne informacije iz matice.
Gubi li šta otadžbina zbog toga? Neko je izračunao da u rasejanju ima 140.000 potencijalnih regruta koji ne smeju da putuju u Srbiju jer se boje da će odmah dobiti uniformu. Da li mora da bude tako?
 

ALEKSANDAR KRINKOVSKI:

– Lično me je obradovala vest da je donesen Zakon o dijaspori. Praktično, to ne znači ništa ako se ne povuku i pravi potezi koji će potvrditi približavanje. Pod približavanjem dijspori mislim na tešnje veze između matice i naših udruženja i klubova koji predstavljaju sve nas u rasejanju.
Ovde se očuvanje srpske kulture, jezika i tradicije zasniva na entuzijazmu pojedinaca ili manje grupe ljudi bez konkretne pomoći iz otadžbine, a ako matica nije zainteresovana da bar ostanemo Srbi, onda ne znam kakve svrhe ima sva dalja priča.
Očekujem da se matica direktno uključi u pravljenju i realizaciji programa gostovanja istaknutih umetnika iz otadžbine. Gladni smo i žedni istinski vrednih književnika, pesnika, glumaca, slikara, hajmo reći i pevača, a ne samo neke kvaziestrade na kojoj mešetare samozvani menadžeri.
Šta bi falilo Ministarstvu za dijasporu da pokrene neki bilten, makar šestomesečni, koji bi bio direktno namenjen dijaspori, sa najnovijim informacijama koje se tiču nas.
 

GORAN RADMANOVIĆ:

– Prvo očekujem da se neko iz matice uveri koliko Srba ima u Australiji, a onda će doći do brojke veličine jednog pristojnog grada. Dakle, očekujem posete odgovornih iz Ministarstvu za dijasporu svim većim gradovima u Australiji, ali ne kao turističko putovanje nego kao radni zadatak.
Zna li neko koliko postoji malih škola na srpskom jeziku u Australiji? Sve su one amaterski organizovane oko CŠO. Oni koji ih vode i održavaju snalaze se kako znaju i umeju. A roditelji hoće da im deca znaju srpski jezik, kao što su i deca voljna da ga nauče.
Zar ne bi matica mogla da napravi jedinstven plan i program rada tih školica i da nas malo pomognu udžbenicima. Ne mora besplatno, ali da to bude planski i da to ima neku verifikaciju. Neka sami izaberu neka udruženja ili klubove po većim gradovima sa kojima će tešnje sarađivati.
Neka sami predlože način saradnje i uvideće da to nije tako teško uspostaviti sa nama.
Neka nas tretiraju kao svoje građane, koji sticajem okolnosti sada nisu u otadžbini, a ne samo da ih zanima što šaljemo novac rodbini tamo ili što ćemo ga utrošiti prilikom učestalih dolazaka.