Danas je tačno nedelju dana od kada je sahranjen patrijarh Pavle. Svaki drugi događaj bi pojelo vreme, ali ne i utisak koji je ostavila povorka ljudi na ispraćaju za nebesko carstvo, u koje je monah Pavle tako iskreno verovao. Taj utisak nisu mogli da prenebregnu ni protivnici Crkve. Potreba ovih kritičara da budu deo izabrane manjine koja vidi dalje i šire od "sluđenih narodnih masa" išla je toliko daleko da su u otvorenom kovčegu, prisustvu celokupnog državnog vrha na sahrani i trodnevnoj žalosti (plus dodatni u Beogradu) videli potvrdu klerikalizacije Srbije! U tome je prednjačio profesor Filološkog fakulteta Ljubiša Rajić.
Da li je uvaženi profesor bio zauzet prevođenjem sa švedskog i proučavanje nordijskih običaja, pa proteklih godina nije stigao da svrati u neku od bogomolja SPC i da se raspita malo o običajima kod sopstvenog naroda? Da jeste, znao bi da crkve po Srbiji zvrlje prazne i da tek na crveno slovo dođe svetinja, više iz mode nego iz unutrašnje potrebe. Saznao bi i da se običaj sa otvorenim kovčegom do ratnih dana poštovao i kod "običnih" sahrana, a da su od heklera unakažena tela prisilila rodbinu da sakrivaju lica pokojnika. Taj navodni klerikalizam u Srbiji je toliki da će koliko već sutra patrijarh Pavle pasti u zaborav. Sećaće ga se tek ponekad, kao primer skromnog i milosrdnog čoveka koji je činio onako kako je i propovedao. Život teče, a i mnogo je skup da bi se živelo po uzusima pokojnog patrijarha. Tom putanjom "više na nebu, nego na hlebu" mnogo je teško ići.
Tvrditi da je predsednik države zloupotrebio patrijarhovu smrt, pa je neovlašćeno sedeo na Sinodu kada se dogovarala sahrana i ničim izazvan obratio masi posle opela ispred Hrama, još jedna je od nebuloza takozvanog nevladinog sektora, kojeg je ovoga puta personalizovao nesrećni profesor Rajić. Kao i svaki dosledni vernik u ispravnost sopstvenog mišljenja nije se pokolebao kada mu je istoričar Slobodan Marković skrenuo pažnju da je, recimo, na ispraćaju ruskog patrijarha Alekseja bio celokupan državni vrh, a da su mnogi državnici iz različitih krajeva planete bili na sahrani pape Jovana Pavla Drugog.
Zamislimo na trenutak da se Tadić nije pojavio tamo gde se pojavio, sve vođen ustavnom kategorijom ravnopravnosti istorijskih crkava i da će koliko sutra morati da prisustvuje svim sahranama verskih poglavara u Srbiji. Ne sumnjam da bi se tada našli dežurni kritičari koji bi ga prozvali za foliranje i simulaciju ustavne kategorije da je crkva odvojena od države. A svi znamo ne samo da se krsti sa tri prsta, već i da mu dužnost nalaže da oda počast onome koji je bio na čelu SPC, definisane i po Zakonu o verskim zajednicama, kao "institucije od najvećeg istorijskog, civilizacijskog i duhovnog značaja za nacionalni identitet srpskog naroda".
Ako ateistima greh ne može biti od Boga, bar se srpske vladike posle upokojena patrijarha Pavla moraju dobro preispitati. Onaj koji se 22. januara, za kada je zakazan izborni Sabor, bude našao na tronu SPC, pored bele pane pripašće i krst nedostojnosti svog prethodnika. Kako su u nekoliko navrata bezuspešno pokušavali da smene Pavla, pučisti u SPC mogu samo da se mole svevišnjem da zaborav kod Srba preraste u trajnu osobinu.
