Obično prođu godine, ponekad i čitav vek između otkrivanja nove bolesti i pronalaska njenog uzroka. Ovo se dešava po prvi put da jedno autoinflamatorno stanje bude otkriveno i u istom tom radu da bude objašnjeno kako deluje i kako bi moglo da se leči.
Upravo je otkriće potencijalnog uzroka odmah nakon otkrića bolesti ono što daje nadu u trenutni pronalazak leka.
Reč je o genetskoj mutaciji koja prouzrokuje ekstremne temperature i bol, a tokom izbijanja upalnog stanja dolazi do oticanja limfnih žlezda i pojave drugih neobičnih simptoma.
Naučni tim zadužen za otkriće smatra da će njihovo razumevanje mehanizma ove bolesti potencijalno poboljšati naše razumevanje drugih oblika autoimunih bolesti.
“Otac autoinflamatorne bolesti”, nadimak pod kojim je poznat dr Den Kastner iz američkog Nacionalnog Instituta za istraživanje ljudskog genoma, ovim radom prevazišao je dosadašnje neznanje o ovim slabo razumljivim zdravstvenim stanjima.
Česte temperature
Kastnerovu pažnju privukla je grupa pacijenata koja svake dve do četiri nedelje trpi neobjašnjive temperature. Osim otečenih limfnih žlezda, temperaturu može pratiti i uvećana slezina ili jetra.
Počevši od rođenja ili u kasnijoj životnoj dobi, ova hronična upalna stanja nikad ne nestaju sama od sebe, jedna pacijentkinja ih ima i u svojim 80-im godinama. Autoinflamatorna bolest koju je Kastner proučavao kod tri porodice je zapravo genetska, a testiranje je otkrilo da svi oboleli imaju mutacije na genu RIPK1.
Taj gen je nedavno privukao veliku pažnju, a genetičari misle da bi on mogao biti važan faktor u brojnim stanjima, pa je Kastner kontaktirao tim stručnjaka zaduženih za istraživanje tog gena sa Instituta “Walter i Eliza Hall”, uključujući i dr Najou Lalaouiji.
Ona i njene kolege bolest su nazvali autoupalnim sindromom CRIA izazvanim RIPK1 genom i otkrili su da deluje kroz izazivanje smrti ćelija.
“Putevi smrti ćelija razvili su niz ugrađenih mehanizama koji regulišu upalne signale i ćelijsku smrt, jer je alternativa potencijalno vrlo opasna. Međutim, u ovoj bolesti, mutacija u RIPK1 prevladava sve uobičajene provere i ravnoteže, što dovodi do nekontrolisane ćelijske smrti i upale”, ističe dr Lalaoui.
Čudno je da sve tri porodice nose različite mutacije RIPK1, ali one daju isti ishod, sprečavajući cepanje RIPK1 proteina.
Dr Lalaoui je objasnila da je ćelijska smrt ograničena na određena mesta u telu, pogotovo oko limfnih žlezda umesto uništavanja drugih organa, ali je ipak njen uticaj na život bolesnika vrlo ozbiljan. Neke terapije za druge upalne bolesti olakšavaju simptome za neke, ali ne i za sve pacijente sa CRIA-om.
Međutim, napomenula je dr Lalaoui, nekoliko je inhibitora RIPK1 već u fazi izrade za druge uslove, koji mogu da pruže više ciljano olakšanje.
Dr Lalaoui je dodala da bi otkriće moglo dovesti do većeg prepoznavanja važnosti ćelijske smrti u nizu autoinflamatornih stanja, i da je to nešto što nije mnogo razmatrano.
