Otkriven nepoznati motiv Blagoja Jovovića za atentat na Pavelića

Karijeru je započeo u Ozni, a zatim je bio jedan od osnivača i šefova diplomatske tajne službe SID (Služba za informacije i dokumentaciju) u Ministarstvu inostranih poslova. Borisavljević je bio jedan od vodećih eksperata za stvaranje obaveštajnih veza i mreža širom sveta koje su pratile rad emigracije.

– Kako se ovih dana, povodom namere da se izvrši preimenovanje beogradskih ulica, potegla priča i o Blagoju Jovoviću, atentatoru na ustaškog poglavnika Antu Pavelića, slobodan sam da vam dostavim svedočenje čoveka koji je po službenoj dužnosti imao proverene podatke o tom atentatoru i o samom atentatu. Reč je o pokojnom Slobodanu Borisavljeviću, čoveku koji je više godina bio u diplomatskim službama, a ja sam ga upoznao u vreme kada je u Budimpešti bio prvi savetnik naše ambasade. Naše višegodišnje poznanstvo pretvorilo se i u prijateljstvo. Jednom prilikom, u prijateljskom razgovoru, ispričao mi je do pojedinosti i podatke koji su se ticali atentata i atentatora na Pavelića”, priča, za “Novosti – akademik Krestić.

On je Borisavljevića ubedio da priča o atentatu na Pavelića ne sme da bude izgubljena za istoriju.

– Kako je njegovo kazivanje bilo zasnovano na prvorazrednim proverenim podacima, meni se, kao istoričaru, učinilo to veoma značajnim i nisam hteo da dozvolim da sve rečeno padne u zaborav. Zamolio sam ga da sve što mi je ispričao stavi na papir i da to bude sačuvamo u Arhivu SANU. On je bez ustezanja udovoljio mojoj molbi. Smatram da će u ovom trenutku, kada je predloženo da se po Jovoviću nazove jedna gradska ulica, naša javnost saznati punu istinu o atentatu i atentatoru i o tome da li on zaslužuje da se jedna ulica označi njegovim imenom – kaže akademik Krestić.

Borisavljević je u vreme atentata bio rezident jugoslovenske službe u ambasadi u Bernu. Po povratku iz Švajcarske oktobra 1957. postao je zamenik načelnika 3. Odeljenja u Koordinacionom odeljenju DSIP koje je bilo zaduženo za emigraciju, strane obaveštajne službe i terorističke organizacije.

“Bilo mi je poznato da je lično Aleksandar Ranković strogo zabranjivao organizovanje ubistava jugoslovenskih emigranata u inostranstvu: “Treba ih kontrolisati, sprečavati njihove aktivnosti, ali ne treba ih ubijati, jer to može da baci lošu sliku na našu zemlju”. Jedino je bilo odobreno da se izvrši akcija na Antu Pavelića, za koga se znalo da živi u Argentini. Trebalo ga je oteti i dopremiti u Jugoslaviju radi suđenja, ili, ako to nije moguće, ubiti”, zapisao je Borisavljević.

Jugoslovenske vlasti znale su da je Pavelić 1948. prebačen u Argentinu iz Italije vatikanskim “pacovskim kanalima” za spasavanje nacista i njihovih saradnika. Na jugoslovenske zahteve da Pavelića izruče Jugoslaviji radi suđenja, argentinske vlasti su odgovarale da njihove službe ne znaju gde se on nalazi.

“Pavelića je očigledno štitio i sam Peron, a posebno Vatikan. Bilo je informacija da su ustaše sarađivale sa Peronom u takozvanim odredima smrti, pri likvidaciji političkih protivnika. I nove argentinske vlasti, posle pada Perona, krajem 1955. “nisu uspevale” da pronađu Pavelića. Očigledno nisu hteli da se zamere moćnoj i uticajnoj Katoličkoj crkvi. Pavelić je pod imenom Pablo Aranois mirno živeo u predgrađu Buenos Airesa – Loma de Palomar. Novcem i zlatom koje je doneo iz Hrvatske osnovao je građevinsko preduzeće i dobro živeo”, beleži Borisavljević.

Aleksandar Ranković je kao predsednik Odbora za unutrašnju politiku i bezbednost odlučio da Jugoslavija preduzme tajnu operaciju otmice Pavelića. Ustaški poglavnik je posle kidnapovanja trebalo da bude prebačen na jugoslovenski teretni brod. Međutim, službenici ambasade planirani da organizuju otmicu oglušili su se o Rankovićevo naređenje.

“Brod je došao, ali nije ni pokušana akcija. U takvoj situaciji došlo je do kontakta na relaciji Ambasada – Blagoje Jovović i to na inicijativu samog Jovovića. On je, stupivši u kontakt sa našim predstavnicima, ponudio da izvrši atentat na Pavelića”, zabeležio je Borisavljević.

On za Jovovića kaže da je “interesantna ličnost” i da je 1941. bio u partizanima, ali da nije bio član KPJ kako je govorio službenicima ambasade, već SKOJ. Jovovićevoj priči da je 1942. prešao u četnike jer su mu “partizani streljali nekog iz familije” Borisavljević suprotstavlja informaciju da je petokraku zamenio kokardom na nagovor brata Jakova Jovovića, jednog od istaknutijih četničkih komandanata.

“U četnicima je Blagoje Jovović postao komandant bataljona i po završetku rata proglašen je za ratnog zločinca. Bežao je iz Jugoslavije sa četnicima Pavla Đurišića, ali je uspeo, za razliku od mnogih od njih, da se dokopa Italije. Kasnije je stigao u Argentinu. Nije bio zapažen u aktivnostima neprijateljski raspoložene emigracije”, zapisao je Borisavljević.

Podaci jugoslovenske tajne službe su se razlikovali od onih koje je Jovović mnogo kasnije ispričao u autobiografskoj ispovesti, pa su službenici ambasade u Buenos Ajresu bili rezervisani i prema njegovoj ponudi da izvrši atentat.

“Naši predstavnici su se plašili da nije u pitanju neka provokacija emigracije ili argentinske policije, ali su kontakt prihvatili. Jovović je tražio da mu pomognu time što će mu obezbediti pištolj kalibra 9 mm ili mu nabaviti zatrovane metke za njegov pištolj kalibra 7,65 mm. Naši predstavnici, plašeći se provokacije, nisu to hteli da učine. Tokom tih razgovora upitali su Jovovića šta ga motiviše da pokuša da ubije Pavelića. On je odgovorio da je 1941. bio partizan i član KPJ, a da je posle prešao u četnike jer mu je od strane partizana ubijen neko od rođaka. “Možda ovim želim i sam pred sobom da se iskupim”,  govorio je tom prilikom Jovović.

Pre toga je rekao da mu majka živi u Crnoj Gori i to veoma teško jer mu je sva imovina kao narodnom neprijatelju oduzeta. “Vratite joj imovinu ili bar deo”, zamolio je – zapisao je Borisavljević.

On svedoči da službenici ambasade nisu bili spremni da odlučnije sarađuju s Jovovićem, pa je on sam krenuo u akciju 10. aprila 1957, na dan proslave NDH.

“Sačekao je oko 9 uveče Antu Pavelića … i u blizini njegove kuće ispalio mu šest metaka u leđa. Dva metka su pogodila Pavelića, jedan u samu kičmu, a jedan u plećku… Jovović je pobegao, a Pavelića su odmah prebacili u bolnicu koju je držala Katolička crkva. Potom, koncem jula 1957, Pavelića su prebacili preko Čilea u Španiju. Tamo je 28. decembra 1959. umro od posledica ranjavanja u Buenos Airesu. Naime, Pavelić je bio ranjen u kičmu i donji deo tela mu je ostao oduzet, a pored toga, njemu kao dijabetičaru, rana nije nikad zarasla. Jovović nije mnogo krio da je on pucao na Pavelića, a argentinska policija, koja je po svemu sudeći sve znala, nije protiv njega ništa preduzimala. Argentinskim vlastima, posle pada Perona, bilo je stalo da se što pre oslobode nezgodnog i kompromitovanog gosta Pavelića”, zapisao je Borisavljević.

Slobodan Borisavljević je posle Pavelićeve smrti kontaktirao sa jugoslovenskom ambasadom u Buenos Ajresu radi informacije šta se dešava sa atentatorom Blagojem Jovovićem i da li komuniciraju sa njim.

“Odgovorili su mi da Jovović sada radi u kompaniji Aer Linias Argentinas i da je često van zemlje. Naši u Buenos Ajresu bili su uvereni da je Jovović ovo uradio u dogovoru sa nekim iz argentinske federalne policije, koja ga sada štiti i protiv njega ništa ne preduzima. Posle povratka u Beograd predložio sam da se majci Blagoja Jovovića vrati imovina”, zapisao je Borisavljević.