Iguman manastira Ćirilovac kod Kolašina Joil Bulatović nedavno je savetovao porodicu preminulog muškarca starog 44 godine da nikako ne donira srce teško oboleloj majci troje dece. Porodica je poslušala ovog "duhovnika" i lekarima Kliničkog centra Srbije saopštila da ne pristaje na doniranje organa.
I dok u prvom slučaju možemo imati razumevanja za nesrećene roditelje od kojih je teško očekivati da šokirani tragedijom koja ih je zadesila racionalno razmišljaju o tome da bi srce njihovog stradalog deteta moglo da nastavi da kuca u grudima druge osobe, potez sveštenika SPC koji je odvratio porodicu od doniranja organa je za svaku osudu.
Tim više što je suprotan stavu srpske crkve i njenih velikodostojnika (episkop Lavrentije Trifunović zaveštao je svoje organe još pre tri godine) i idealima hrišćanstva koji zagovaraju svaku vrstu pomoći bližnjima. Zašto bi doniranje organa bilo izuzeto iz takvog milosrđa? Prkosni otac Joil, međutim, ne misli tako. On kaže:
– Čovjek je odmah poslije Boga, a oni se igraju s tim. Stave ti srce, ti si kršten, miropomazan i pričešćen, a oni stave srce nekog jeretika i unište te – objasnio je "stručno" otac Joil, inače profesor hemije i bivši predavač u gimnaziji, svoje NE nameri vernika da potpišu doniranje srca svog člana porodice majci troje dece.
Javnost je burno reagovala, oglasili su se i verski analitičari, ali vrh SPC nije očito izbegavajući da se odredi prema svom zatucanom svešteniku, ali i prema pastvi koja slepo sledi njegove savete kao da su od samog Boga, a ne od njegovog sluge koji se hvali po Fejsbuku svojim "specijalnim" i "pravovernim" viđenjem uloge pravoslavlja.
Kada je Srpska pravoslavna crkva zajedno sa predstavnicima Katoličke crkve, Jevrejske zajednice i Islamske zajednice u Srbiji potpisala saglasnost i podršku akciji stvaranja nacionalnog programa zaveštanja organa u Srbiji u cilju očuvanja ljudskih života, otac Joil se zabavljao na internetu držeći do stava matere Crkve kao do lanjskog snega.
Nije ga briga ni to što nema logike u tome da se u svakodnevnim bogosluženjima moli Bogu za zdravlje, a svojim savetima deluje protiv zdravlja. Ne obazire se ni na to što iz zapovesti božijih nesporno proizlazi zaključak kako nema veće ljubavi ni većeg herojstva od davanja života za bližnjeg svoga?!
Protivi se doniranju organa, a prećutkuje dobrovoljno davalaštvo krvi. Kakva je i ima li uopšte razlike u davanju krvi od doniranja bilo kog organa koji nekome produžava život?
U Srbiji, koja se nalazi na visokom drugom mestu u Evropi po broju obolelih od kardiovaskularnih oboljenja, još uvek nije dovoljno razvijena svest o doniranju organa.
Nije, naravno, na crkvi da se bavi propagiranjem doniranja organa, odnosno podizanjem svesti verujućih građana o važnosti transplatacije, ali nije na njenim sveštenicima ni da miniraju tu plemenitu akciju.
Do sada je više od 80.000 građana u Srbiji potpisalo donorske kartice, što je još uvek nedovoljno. Upućeni kažu da nije problem u pomanjkanju naše humanosti, već pre svega u našim predrasudama, običajima i tumačenjima raznih verskih fanatika poput oca Joila čiji glasovi kao da stižu iz srednjovekovne tame, bez duše, srca, hrabrosti i saosećanja za druge.
