Naime, a "Vesti" su opširno o tome pisale u dva navrata, 1914. godine preko 9.000 Ukrajinaca, Nemaca, Poljaka, Italijana, Srba, Bugara, Mađara, Rusa, Čeha, Slovaka, Rumuna, Hrvata, Turaka i drugih zatvoreno je u 24 radna logora širom Kanade, jer su smatrani neprijateljima države.
U tim radnim logorima, a u dva su bile zatvorene i žene i deca, gladni i izmučeni hladnoćom, u potpunoj izolaciji od svoje porodice i prijatelja proveli su ceo rat, čak i duže, jer je poslednji logor raspušten 1920. godine. Njihov jedini greh bio je što su kao emigranti u Kanadu stigli iz tadašnje Austrougarske.
O ovoj sramnoj epizodi kanadske istorije malo se zna i pored napora Kanadskog komiteta za priznanje interniranja u toku Prvog svetskog rata. Još je čudnije i tužnije da ni Muzej za ljudska prava u Vinipegu tim tragičnim događajima nije posvetio gotovo nikakvu pažnju (osim uvećanih digitalnih imidža interniraca i nekoliko fotografija). Na to su u svom saopštenju za javnost upozorili i iz Kanadskog komiteta za priznanje interniranja u toku Prvog svetskog rata, izražavajući svoje nezadovoljstvo i nerazumevanja kako ova, u celosti kanadska priča, nije dobila mnogo više prostora i nije joj se dao značaj koji zaslužuje u nacionalnom muzeju za ljudska prava.
Patnja svih zatvorenih emigranata i njihovih porodica, pa tako i muke i stradanje tristotinjak Srba koji su bili zatvoreni, najviše njih u logoru Kapuskasing na severu Ontarija, bolna su opomena kako se lako i bespotrebno krše ljudska prava i ljudska bića izlažu patnjama koje nisu zaslužili.
Zato i jeste bitno da se u Kanadi, zemlji koja se diči humanizmom i poštovanjem ljudskih prava, u Muzeju ljudskih prava postavi stalna postavka o onome što se desilo internircima za nauk i upozorenje sadašnjim mladim i budućim generacijama. Obilje materijala je dostupno, treba samo dobre volje.
