U Ambasadi Srbije u Berlinu uručene su nagrade učenicima Dopunske nastave na srpskom jeziku, učesnicima književnog konkursa “Moj jezik, moj svet – zašto učim srpski jezik” koji je krajem prošle školske godine, povodom Dana slovenske pismenosti, pokrenula dr Snežana Janković, ambasadorka Srbije u Nemačkoj.
“Vesti” su već pisale o toj svečanosti i predstavile neke od 12 nagrađenih učenika. Među onima kojima je ambasadorka uručila zahvalnicu i knjige poznatih srpskih pisaca je i Nikola Stević iz Hamburga, koji je dobio specijalnu nagradu.
Nikola na dodelu nagrade nije došao sam pa je “Vestima” prvo predstavio mamu Biljanu i mlađeg brata Miloša.
– Već smo petnaest godina u Nemačkoj. Kod kuće pretežno govorimo srpski, ali se deca dosta služe i nemačkim jezikom, što je važno za školu koju pohađaju. Ipak, trudimo se da u porodici što više pričamo srpski – kaže Biljana Stević.
Nikola ne krije da je srećan zbog nagrade koju je osvojio.
– Puno sam se pripremao za konkurs, pa sam se i nadao nagradi. S druge strane je ona za mene ipak veliko iznenađenje jer tek dve godine idem u srpsku školu. Prvo sam dobro zagrejao stolicu i puno razmišljao o temi konkursa. Svaki dan, pa i noć koristio sam da uvežbam pisanje za ovo takmičenje. U svom radu, posebno sam se zauzeo da lepota srpskog jezika nikako ne sme da ostane skrivena od ostatka sveta – navodi Nikola.
Što se čitanja literature tiče, on kaže da najviše voli priče o Marku Kraljeviću.
– On je bio pravi srpski junak i oduševilo je kako uvek izlazi kao pobednik, bez obzira na snagu i brojnost neprijatelja.
Miloš je nastojao da se ravnopravno sa starijim bratom uključi u razgovor:
– I ja idem u srpsku školu u Hamburgu, ali ne toliko dugo, kao moj stariji brat. Inače, nisam rođen u Hamburgu, nego u pokrajini Šlezvig-Holštajn – kaže Miloš koji još nije siguran da li će poput brata učestvovati na nekim narednim literarnim takmičenjima na srpskom jeziku.
David Joković iz Rozenhajma, u pokrajini Bavarska, je kao učenik osmog razreda, zauzeo peto mesto među starijim đacima. Kaže da je bio baš iznenađen kada je čuo rezultate konkursa.
– Nisam ni pomišljao da ću dobiti nagradu, pa ni da ću ući u neki uži izbor. U radu sa koji sam poslao na konkurs, pisao sam o mojoj familiji i ljubavi prema otadžbini Srbiji, prema našem jeziku i ćirilici. Od naših književnika, najviše volim da čitam dela Ive Andrića, ali čitam dosta i nemačku literaturu, koja se bavi naučnom fantastikom, a još više volim da gledam filmove na tu temu. Imam mnogo drugara kod nas u Rozenhajmu, sa kojima pričam samo srpski, puno se družimo, posebno na probama našeg kulturno-umetničkog društva. Odlazio sam u Srbiju za svaki raspust, ali od pojave korone, to se svelo na jednom godišnje. U Srbiji nemam problema u komunikaciji sa familijom i našim ljudima, jer sam jezik naučio od roditelja, a kasnije i usavršio u dopunskoj školi – ističe David.
Učio uz mamu i tatu
Davidovu sreću na dodeli priznanja delili su njegovi roditelji, koji su naravno ponosni na uspeh svog sina, baš kao i njegova nastavnica Tatjana Hot.
– Moji roditelji su odavno došli iz Kosjerića u Nemačku, tako da sam ja rođena ovde. David je prvo od nas naučio srpski, jer kod kuće smo uvek pričali samo srpski. Suprug je tek pre petnaest godina došao iz Srbije i uneo osveženje u moje dotadašnje znanje maternjeg jezika. Tako, domaća atmosfera nam nije manjkala, pa je David iskoristio dobre uslove za učenje našeg jezika. Nemački je počeo da uči tek u vrtiću – kaže Davidova mama.
Braća Srbi, a ne Nemci
Što se tiče đačkih raspusta, braća Stević najradije odlaze kod dede u selo Varna kod Šapca. Nikola dalje pojašnjava:
– Tamo imamo puno drugara, ali kada dođemo tamo, prvi dan nas dočekaju povicima: “Evo, idu Nemci!” Ja im odmah odbrusim, da mi nismo nikakvi Nemci, već braća Srbi, Nikola i Miloš! Ipak drugari su tamo su uvek prijateljski raspoloženi i rado se igramo sa njima. Interesujemo se kako se uči u školama u Srbiji, ali i mi njima prenosimo atmosferu iz škola u Nemačkoj.
