Neki kažu da je čovekov životni put unapred negde zapisan i da, ma koliko mislio da upravlja svojim životom, sve određuje ono što zovemo sudbinom. Upravo je sudbina namerila da Rajka i Anđelku Đurđević odvede na najmanji i najudaljeniji kontinent. I da u zemlji kengura i Aboridžina žive okruženi svojom decom i unucima, daleko od rodnog Sarajeva. Proteklih dana su se odmarali i uživali u Banji Koviljači, kako bi osetili blagodeti ovdašnjeg lekovitog pelioida i sumporovite vode. Ovo im je drugi boravak u ovom poznatom turističkom mestu za koje imaju samo reči hvale. Dok su živeli u Sarajevu, Đurđevići su imali i kuću pored Foče, gde su planirali da se vrate i potroše stare dane. Živeli su, kažu, baš dobro i da nije bilo onog prokletog rata sve bi bilo kako su i planirali.
– Kada se zaratilo, iz Sarajeva smo otišli u Zrenjanin, da bi se krajem 1992. vratili na Pale. Posle smo ponovo prešli u Srbiju da bismo pre 15 godina otišli u Australiju, gde i danas živimo u Melburnu. Da se nije dogodilo ono ludilo, Melburn nas ne bi video, ali život ima svoje planove. Moja sestra je u Australiji od 1971, brat je otišao 1995, a godinu kasnije i naš sin Ranko. Za njim 2002. starija, a pre sedam godina i mlađa kćerka, tako da je cela naša porodica tamo. Supruga i ja smo u stvari tamo stigli sa skoro tri decenije zakašnjenja – priča Rajko, koji je posle pola veka života na Balkanu otišao u zemlju bumeranga.
Njegova lepša polovina dodaje da bi sigurno otišli tada da su znali šta će se kasnije dogoditi.
Put Australije otišli su kao izbeglice kod sina, danas žive normalan život. Snašli su se i vreme provode sa decom i sedam unučića, četiri unuka i tri unuke. Kažu da je tačna priča kako je lakše biti gastarbajter u Evropi, nego u Australiji. Ako si na Starom kontinentu, kada uhvati nostalgija uvek možeš da sedneš u kola i za nekoliko sati budeš u zavičaju, dok te, kada si u Australiji od rodne grude deli okean i višesatni let avionom.
– Već smo u godinama i naporno je takvo putovanje. Zato ne znam hoćemo li više ikada doći ovde. Rajko kaže da će me nagovarati, ali nisam sigurna da će biti još poseta otadžbini – priča Anđelka.
Dok uživa u tišini banjskog parka, Rajko kaže da nigde nema lepote kao "kod nas" i da bi se, da ima priliku i da je sve kako treba, sutra vratio ne razmišljajući "ni sekunde".
– Australija je dobra zemlja, u materijalnom pogledu čovek nema sličnih briga kao na ovim prostorima, ali je meni ipak tamo teško. Da živim još 50 godina u Australiji, ne verujem da bih se navikao. Nedostaje čoveku u duši ono što ne možeš kupiti za dolare. Fali duša naroda. Tamo je priroda sasvim drugačija – kaže setno Rajko, dok Anđelka potvrđuje.
Oboje kažu da su se prijatno iznenadili i oduševili Koviljačom. Kada su prvi put dolazili pre dve godine, nisu očekivali tako nešto. Mada Anđelka misli da je ovo njihov poslednji dolazak u ove krajeve, Rajko uz osmeh kaže da će ih Srbija ipak videti, jer će čim kroči u Melburn, početi da ubeđuje suprugu da dođu u Srbiju. Još jedan od razloga njihovog dolaska je sasvim drugačije prirode.
Saznavši tako za borbu porodice Lazara Petkovića (24) iz Banje Koviljače, obolelog od raka testisa, da mu omoguće lečenje u Moskvi, jedinu preostalu metodu za njegovu boljku, zdušno su im priskočili u pomoć. Istina, Petkovići su do sada uz pomoć humanih ljudi uspevali da mu omoguće odlaske na terapije, ali je svaki odlazak u Rusiju sve neizvesniji, jer se do potrebnog novca sve teže stiže. Znajući to dobro, Rajko i Anđelka Đurović su im u više navrata slali znatnu sumu novca, jer je Lazar hitno morao na terapiju. A Lazareva majka Verica, zahvalna na pomoći, pozvala ih je u posetu ukoliko ikada dođu u Banju Koviljaču. Pre dve godine, tokom posete otadžbini došlo je do prvog susreta. Ovih dana, dobrotvori su ponovo posetili skromni dom Petkovića. Ponovno okupljanje bilo je više nego dirljivo. Zagrljaji, poljupci i suze padali su sa svih strana.
– Ovo su mi drugi otac i majka – kaže suznih očiju Verica i dodaje:
– Đurovići su rekli da im se mogu obratiti ako mi zatreba pomoć, a mi smo, nažalost, došli u groznu situaciju sa novcem. Lazar je trebalo da ide na terapiju, a para nigde. Pozvala sam njihovu kćerku i oni su poslali ukupno 1.700 evra. Njih dvoje 1.500 i njihove kćerke po 100 evra. Uspela sam, u međuvremenu, da sakupim tu sumu, pozajmicom, drugačije ne mogu, i htela da im je vratim. Onda je usledio šok. Nisam mogla da dođem sebi od sreće. Iako sam to shvatila kao njihovu pozajmicu, oni nisu hteli da uzmu taj novac, nego su dali još 300 dolara. Nemam reči za sve što su učinili i hvala im do neba! Ne mogu da opišem koliko su to divni ljudi. Znate, u svoj ovoj nevolji, ovakvi gestovi bude veru u ljudsku dobrotu i ovo što su uradili za našeg Lazara predivno je!
Anđelka kaže da su "Vesti" njen "most do domovine" i svakoga dana moraju biti u kući.
– Pratim Humanitarni most i tu sam pre nekoliko godina saznala za Lazara. On nije prvi kome pomažemo, ali smo sa njegovom porodicom igrom slučaja u stalnom kontaktu. Upoznali smo se ovde i nekako odmah zbližili. Nadamo se da će terapije dati rezultate i da će Lazarevo lečenje biti uspešno – potvrđuje ova humana žena.
Rajko kaže da je najlepši osećaj kada možete nekome da pomognete, a pogotovo finim ljudima kao što su Petkovići, koje je zlehuda sudbina ne napušta od trenutka kada im se sin razboleo. Otac Zoran radi kod privatnika, a Verica, zaposlena u Specijalnoj bolnici, nalazi se na bolovanju. Podigli su dva kredita i jedva uspevaju da obezbede najneophodnije za njihovo troje dece, najstarijeg Lazara, devetogodišnju Jovanu i Stefana koji je upravo završio srednju školu.
Rastanak Đurovića i Petkovića svima je teško pao. Ostalo je obećanje da ukoliko se dobročinitelji sa dalekog kontinenta, kojim slučajem, ponovo vrate u Srbiju, obavezno budu njihovi dragi gosti.
|
Hvala do neba!
Terapija odložena
|
