– Iskustvo i zrelo doba doprinose i donose plodove rada – kaže na početku razgovora Dimitrije Mita Stanišić. Ponekad mi se čini da je sve to bilo uskladišteno duboko negde u meni, čekajući prave momente da se otkači i izroni na svetlost. Mada sam puno radio u pozorištima širom bivše zajedničke države, ovde u Kanadi sam doživeo, po mojoj oceni, kreativni bum. Nema te stvari koju ne bih učinio za pozorište, za koje još uvek imam beskrajnu energiju.
A Dimitrije Stanišić je najzaslužniji što je prestonica Kanade Otava, postala i prestonica srpskog pozorišta na tlu Severne Amerike. U Otavi se od 11. do 19. oktobra održava 8. otavski festival srpskih pozorišta, popularno nazvan OFSET, na kome će se pozorišnoj publici predstaviti srpski teatri iz Čikaga, Toronta i naravno domaćini i organizatori Srpski teatar Otava, koje je prošle godine u oktobru proslavio desetogodišnjicu uspešnog delovanja.
– Glumica iz Otave Bernadeta Hendriks i nastavnica engleskog jezika došla je 1995. na izvanrednu ideju da oformi pozorište od profesionalnih pozorišnih poslenika koji potiču iz ranih krajeva sveta i koji žive u Otavi – otkriva Stanišić svoje prve pozorišne korake kao emigrant u Kanadi. Pitala je i mene i moju suprugu Vildanu da li bismo hteli da budemo deo tog pozorišta, i, naravno, mi smo pristali. Tako je počela moja paralelna karijera glumca, pisca, reditelja… Za Broken English Theatre sam, pored "Culture Shock" režirao Mrožekov komad "Na pučini" i dečji komad čiji sam i autor "Gospodar vetrova". Kada se taj teatar ugasio, oktobra 2002. zajedno sa grupom vrsnih amatera, Vildana i ja učestvujemo u osnivanju Srpskog teatra u Otavi. Predstavljena mi je grupa fantastičnih osoba iz svih krajeva bivše Jugoslavije.
Desilo se da sam, 7.000 km daleko od bivšeg pozorišnog bitisanja, našao na plodno teatarsko tlo. Cilj nam je da održavamo srpski jezik, kulturu pozorišnu tradiciju. Među tim amaterima, bilo je i ima onih koji su imali iskustva na daskama, ali i onih koji su svoja prva pozorišna iskustva sticali upravo u Srpskom teatru u Otavi.
U beli svet ste krenuli iz rodnog Beograda i, preko Sarajeva, zaustavili se u kanadskoj prestonici. Kakvi su bili vaši beogradski rani dani?
– Rođen sam u beogradskom Narodnom pozorištu. Naravno, figurativno. Moj otac Ljubomir je, naime, u tom pozorištu bio inspicijent preko 40 godina, tako da ja od svojih najmlađih dana bitišem u toj kući magije, divnih i zavodljivih svetala, nekih čika i teta, čudno odevenih i koji govore neki specijalni jezik. To su bila fascinirajuća iskustva mog detinjstva, koja su me i odvela u ovu profesiju. Prvi put sam zaigrao na sceni u Krležinom "Areteju" 1957. godine, kao devetogodišnjak. Od tada me više ništa nije moglo odvojiti od scenske umetnosti, pa bila ona teatar, radio ili neki drugi medij.
U The English Broken Theatre u Otavi, kao i u predstavama koje ste tokom svih ovih godina režirali u Srpskom teatru Otava, ogledali ste i kao glumac. Da li vam je to prvo glumačko iskustvo, ili ste se time bavili i ranije, uz rediteljski rad?
– Tačno je da sam u B.E.T.-u, pored pisanja delova teksta za pozorišnu predstavu "Kulturni šok" , režirao i glumio. Međutim, ja sam se glumom bavio i u Sarajevu, tačnije u radio dramama koje sam i režirao, a bilo ih je preko dve stotine. Na prijemnom ispitu(1966) za Pozorišnu akademiju u mom rodnom Beogradu, morao sam da pokažem i svoje glumačke sposobnosti, iako sam konkurisao za režiju. Već tada sam pokazao zavidan talenat, pa su mi neki čak predlagali da upišem glumu.
Iako rođeni Beograđanin, pre dolaska u Kanadu profesijalnu rediteljsku karijeru gradili ste u Sarajevu?
– Iz Balkanske ulice u Beogradu u novembru 1969. otišao sam u Sarajevo da radim diplomsku predstavu u Narodnom pozorištu. Radio sam Sterijinu "Lažu i paralažu" i s tom predstavom sam diplomirao na Akademiji za pozorište, film, radio i TV u Beogradu. Prihvatio sam ponudu Radio Sarajeva i ostao da radim kao reditelj.
Gde god nađeš zgodno mesto – teatar posadi! To je moja stara deviza, koja me je vodila u mnoga mesta u bivšoj Jugoslaviji, naročito u BiH, tako da sam, radeći u sredinama koje nisu imale pozorišta, stvarao prva ili obnavljao postojeća.
Tako je bilo i u Otavi, koja danas slovi za grad koji se prepoznaje i po Srpskom teatru, a jedan od najzaslužnijih za to svakako da je Dimitrije Mita Stanišić.
Druženje sa violinom
U Otavi ste osnovali školu violine i klavira. Molim Vas da malo podrobnije objasnite vašu veliku ljubav prema muzici?
– Osnovao sam muzički studio "Cvrčkovo krilo" u kome muzički obrazujem praktično sve uzraste, od 4 do 64 godine života. Dajem časove violine i klavira po programu Kraljevskog muzičkog konzervatorija iz Toronta. Moji studenti redovno izlaze na ispite i postižu izuzetno dobre rezultate, što se ogleda u vrednovanju njihovog umeća, koje ocenjuju ispitivači pomenutog konzervatorija. Svaki student dobija zvaničnu diplomu o položenim ispitnim razredima. Sa violinom se družim od svoje devete godine i ona mi je omiljeni instrument. Takođe, sviram klavir, mandolinu i pomalo gitaru. Srećom da me moja majka Vera upisala u Muzičku školu "Vojislav Vučković" u Beogradu i, evo, blizu 60 godina godina traje moje druženje s violinom i klavirom.
Iza pozorišta stoji Vildana
Srećna što može da podeli svoju ljubav prema književnosti i pozorištu sa suprugom Dimitrijem i grupom izuzetnih umetnika, Vildana Stanišić-Keller je jedan od osnivača dva pozorišta u Otavi – Broken English Theatre i Srpskog teatra. Za oba pozorišta se angažovala kao dramaturg, prevodilac, inspicijent, kostimograf, scenograf, producent, član žirija za takmičenja u pisanju, član umetničkih i upravnih odbora, ukratko – sve što treba pre/iza/posle scene. Od samog početka se zalaže da Srpski teatar u Otavi ostane veran svom mandatu koji prvenstveno naglašava negovanje jezika i promovisanje srpske pozorišne književnosti. Njena pozorišna aktivnost je počela pre više od 35 godina u pozorištima u Sarajevu i Konjicu, gde je radila sve ono što radi i ovde. U svom drugom životu – profesionalnom – Vildana je profesor književnosti i kulture na Karlton univerzitetu, te nastavnik jezika.
– U brak nas je uveo jedan davni Festival pozorišnih amatera BiH u Konjicu, kada je Vildana bila direktor pozorišta a ja član žirija. Posle festivala, naše zajedničke sklonosti ka istoj umetnosti i, naravno, zaljubljenost jedno u drugo, odveli su nas bračnim vodama, u kojima smo, evo, tek 31 godinu.
Kopač rovova na Trebeviću
Kada je izbio rat u BiH, živeli smo u Sarajevu – seća se pakla Dimitrije Stanišić.
– Preko noći, grad je podeljen na srpski i muslimanski, tako da se Titova ulica i zgrada Parkuša u kojoj smo živeli, našla na muslimanskoj strani. Zbog nepokretne tetke nismo bili u mogućnosti da izađemo iz Sarajeva dok se još moglo. Kada je tetka umrla u leto 1993. godine, grad je već bio pod opsadom, hermetički zatvoren i ostali smo deleći sudbinu svih onih koji su ostali u Sarajevu. Kao Srbin, bio sam nepoželjan i zato sam prolazio, zajedno s mojom suprugom, kroz razna maltretiranja, od stalnih pretresa stana, optuživanja da smo snajperisti, do toga da sam
usred Titove ulice otet od strane čuvenog Cace, Alijine perjanice, i odveden da kopam rovove na prvoj borbenoj liniji na Trebeviću. Hteli su da Srbina ubiju Srbi. Bio sam dva puta lakše ranjen i smrt je bila bliža nego kragna košulje oko vrata. Moja supruga Vildana, koja se uvek izjašnjavala kao Jugoslovenka, nije patila ništa manje od mene. Negde u junu 1994. smo uspeli, uz lažne iskaznice i pomoć prijatelja, da se domognemo Zagreba. Nakon intervjua u kanadskoj ambasadi, dobili smo status "landed immigrants" i u novembru smo se našli u Otavi.
Nesuđeni moler
Pokušao sam da budem moler. Naiđem na oglas da se traži iskusni moler. Iako četku nikad nisam dotakao, krenem u dvonedeljnu avanturu. Kad sam posle dve nedelje bio isplaćivan, gazda mi ljubazno reče: "Kada budemo tražili manje iskusne molere, zvaćemo prvo Vas." To je zapečatilo moju molersku karijeru. Takav ljubazan "sikter" nisam nikada doživeo. Ko zna, da sam bio bolji možda bih sada imao i svoju molersku kompaniju. To me je osvestilo i vratilo mojim pravim profesijama, prvo violini. Svirao sam, vežbao, održao koncert s kolegom pijanistom, i napokon konkurisao za posao nastavnika violine u jednoj muzičkoj školi. Tako je počela profesija kojom se bavim i danas.
Posveta dedi Milisavu
– Prošle godine, povodom proslave 10-godišnjice postojanja našeg teatra, napisao sam scenario i režirao "Više od igre: prvih deset godina – vremeplov". I, konačno, ove godine sam, za OFSET napisao i režirao komad ",Tamo daleko…u sedam prikaza" – dramu posvećenu obeležavanju 100-godišnjice početka Prvog svetskog rata i učešću Srbije na strani saveznika. U tom komadu, jedan od glavnih likova nosi ime moga dede Milisava Stanišića, koji je, nakon ranjavanja, umro od tifusa i položen u Plavu grobnicu. Moj otac Ljubomir, koji je rođen 1913. nije ni zapamtio svoga oca. U ovoj predstavi igram nemačkog oficira koji teroriše narod. Publika će, osim srpskog, da čuje engleski i francuski jezik. Ovom predstavom se lično odužujem dedi Milisavu i svima koji su dali svoje živote u tom ratu.
Od Beograda do Otave
Dimitrije Stanišić rođen je 1948. u Beogradu gde je pozorišnu karijeru započeo kao devetogodišnji dečak u Narodnom pozorištu. Nakon završetka režije na Akademiji za film, pozorište, radio i televiziju Univerziteta u Beogradu ( u klasi profesora doktora Huga Klajna), 1971. godine odlazi za Sarajevo gde radi kao reditelj na Radio Sarajevu i u mnogim profesionalnim i amaterskim pozorištima širom Bosne i Hercegovine. U svojoj rediteljskoj karijeri imao je priliku da postavi na scenu dela Branislava Nušića, Jovana Sterije Popovića, Milovana Glišića, Aleksandra Popovića, Fadila Hadžića, Slobodana Kovačevića, Ive Vojnovića, Ljubomira Simovića, Miroslava Krleže, te stranih pisaca kao što su Šekspir, Mrožek, Kafka, Sartr, Jonesko, Breht, Beket, Makijaveli…
Violina čuva uspomene
– Od stvari koje smo mogli da ponesemo iz stana u Sarajevu, bilo je samo ono garderobe na nama, moja stara violina, koju sam nameravao da prodam, da bismo se prehranili. Moja Vildana je kategorično rekla:
– E, to nećeš prodati! I tako je violina spasena.
