Zabrana ulaska u Srbiju reperima Bubi Koreliju i Džala Bratu, čiji se nastup očekivao na ovogodišnjem “Belgrade Music Week-u”, naterala je i oca dečaka M.S. koji je nedavno pretučen na njihovm koncertu, da se oglasi.
Otac dečaka, Dejan otkriva da mu je drago što je ulaz u našu zemlju ovoj dvojici Srbomrzaca zabranjen, ali je sada u strahu da će njihov menadžer i oni da se svete njegovom sinu koji je na njihovom koncertu bačen s bine:
– Konačno je Srbija shvatila neke stvari, oči su otvorene i sad se vidi kako su reperi postupali. Moj sin se 10 dana lečio kod psihijatra. Izbegavamo celu ovu priču, ne volimo da komentarišemo previše pošto je imao traume na početku, drži se za sada, što se kaže, guramo zajedno. Mi smo ljudi sa sela, imam plantažu jagoda. Moj sin nikada nije bio problematičan da bi pravio takve probleme. On je sportski tip, ne pije i miran je. Evo ga i sad kod kuće, na raspustu je i odmara se. Pomaže mi sa poslovima na selu, vratio se normalnom životu, ali ovakvim stvarima treba da se stane na put. Elem, otišao je na taj koncert na nagovor drugara. On ne sluša te repere, samo je otišao bezveze da se malo provedu, ništa specijalno. Izvadio sam mu pre toga ličnu kartu, zbog policije i svega. Otišli su normalno, hteo je da se slika i eto šta se desilo – kaže zabrinut otac i dalje objašnjava:
– Obezbeđenje treba normalno da reaguje i opomene, a ne da baca nekoga s bine i udara. Buba i Džala su krivi jer su bili tu, znaju šta se desilo i nisu se ni izvinili. To je strašno. To su njihovi ljudi, valjda menadžer i Džalin brat. Vidim da su lagali da niko nije bacio dete s bine. Ma kako da ne! Moje dete je bilo samo i drugari su bili iza njega šest metara kad je došlo do tog incidenta. Papire za tužbu smo predali advokatu, sad čekamo da policija dalje radi ostatak posla. Ne znamo da li je krivično ili prekršajno, ali imamo pravo da tužimo. Niko nas nije obavestio na koji način im je zabranjen ulazak u Srbiju, niko nas nije zvao zvanično. Predao sam i papire od psihijatra, pa čekamo.
Dejan priznaje da mu nije nimalo lako, da se mnogo plaši da ga ne napadnu, te da svoju muku deli u noćnim smenama s kolegama koji su tu za njega da ga slušaju do jutra.
– Radim i ja u obezbeđenju, pričao sam s kolegama i nije mi svejedno. Zamolim ih i oni me saslušaju i bude mi malo lakše. Plašim se da mi neko ne dođe na kućni prag, da mi preti ili, nedajbože, nešto gore ne uradi, tu bi bilo svašta! Nije mi svejedno, plašim se osvete. Da sam na njihovom mestu, seo bih u auto i obišao dečaka koji je pretučen i sve bi se lepo završilo, a ne ovako. Od njih nismo dobili nijedno izvini. Pare mi ništa ne znače, kakve crne odštete i slično. Bitno je zdravlje, bacili su dete sa bine, mogli su kičmu da mu polome! To niko ne bi mogao da plati. Normalan čovek bi se izvinio, a oni ćute, ništa ne pričaju i samo ćute. Voleo bih da sretnem tog čoveka da porazgovaram s njim i pitam čemu sve ovo. Devojku neku su spustili normalno sa bine, a mog sina bacaju. Gledao sam snimke i vidi se da su mi dete tukli na podu dole – kaže mučni čovek i otkriva da u diskoteci u kojoj su Buba i Džala nastupali ima mnogo nepravilnosti:
– Drugo, gde je tu ograda? Mnogo propusta tu ima. Buba i Džala lažu da nisu bili na bini, a postoje snimci da se sve proveri. Dođe neko tako iz pi*ke materine da ti bije dete, to je strašno. Najgore je posle svega što se još nisu izvinili. Kriju se i ćute, a pravdaju se da nisu bili tu. Sramota. Nije što je moje dete, ali ovo je moglo da se desi bilo kome. Ne znam ko su ti ljudi, mogli su da bace dete iza bine da ga ubiju i ćao! Šta bi se onda desilo, ništa jer policija nije bila tamo. Niko ga više nikad ne bi našao. Strašno.
