Ovako zbori najtiražniji živi pisac u Srbiji, akademik, intelektualac, bivši predsednik SRJ, decenijama disident unutar komunističke ideologije, nezvanični vođa političke opozicije i čovek koji je dugo slovio za "oca nacije", starina od 93 godine života i 60 godina književnog staža.
Uprkos javno izrečenom obećanju pre nešto više od godinu i po dana da se više neće javno oglašavati, intervjuom u jednom beogradskom nedeljniku prekršio je drugi put ovaj svoj ničim izazvan zavet. Prvi put pojavio se u udarnim vestima prilikom prijema kod predsednika Srbije, a neposredno uoči problematičnih izbora na Kosmetu, provocirajući analitičare da zaključe kako je čuveni Gedža podržao aktuelnu politiku na Kosovu.
Ako je tada i bilo dileme šta će Gedža kod Tome, posle njegovog najnovijeg istupanja, nekadašnji član CK Saveza komunista Srbije i jedan od elitnih putnika na Brozovim putešestvijima po svetu brodom Galeb, uvaženi Dobrica Ćosić zatvorio je svoj kosovski krug. Koliko uspešno, ljudski dosledno i politički praktično, pokazaće vreme. Jer, kada je davne 1968. sa partijske govornice prvi put ukazao na kosovsko pitanje unutar Srbije i Jugoslavije, tada je počelo njegovo disidentstvo, da bi danas pola veka kasnije objavio kapitulaciju Kosova.
Posle svega, izvesno je da za sudbinu južne pokrajine nema nedužnih, kao što ni "otac nacije" svojim poslednjim javnim istupom ne može da skine sa sebe deo odgovornosti za Kosovo. Ćosić u nacionalnom testamentu ne pominje važne činjenice koje su i te kako imale uticaj na tok istorije u ovim krajevima.
"Otac nacije" izgubio je iz vida da je unapred smišljena SFRJ konstrukcija počivala na slaboj Srbiji. Iako je slovio za srpskog nacionalistu u vreme aktivnosti lista "Javnost", Dobrica i prijatelji nastojali su da okupe istomišljenike iz cele Juge, a u tom projektu u startu nije bilo šanse da se isprave ključni nedostaci federalnog ustrojstva na štetu Srbije. Pri tome, zapaženo je da je svih ovih godina uživao da deluje iz senke udobne vile u elitnom getu komunista na Dedinju, stvara oko sebe utisak kako je njegova konačna, ali da se ne izlaže riziku javnog istupanja i preuzimanja odgovornosti.
Na početku političkog uzleta podržao je Miloševića, ali njegov kasniji razlaz sa Tigrom sa Andrićevog venca nije bio ubedljiv. Kada se ukazala istorijska prilika da se Milošević izborno pobedi i skloni sa srpske političke scene, a "otac nacije" samo da izađe na crtu, to se nije dogodilo, pa danas javno konstatuje da je Sloba "žrtva naše istorije", ili "političar našeg nacionalnog poraza". Gde je tu Dobrica Ćosić?
Nije daleko od istine da je suštinski, kako stvari danas stoje, "otac nacije" – u pravu. Ali danas se javno i testamentski ne govori da je "Kosovo izgubljeno", jer je njegov istorijski i duhovni značaj mnogo veći i nesaglediviji od teritorije koju zauzima. Kosovska komponenta srpske politike je njena nepromenljiva konstanta u svim vremenima, i kada je Kosovo bilo u srpskoj državi i kada je bilo okupirano.
Iako je danas Srbija kao država slaba, intelektualci Ćosićevog kalibra imaju obavezu da pokažu ostalima da "svoje pleme treba braniti svuda čime se god može", a onima na Kosmetu da "za njih Srbija nije ravnodušna kad su u nevolji". Tako je na početku prošlog veka u sličnoj istorijskoj situaciji govorio Stojan Novaković, naučni radnik, filolog, istoričar, predsednik Vlade i poslanik u Petrogradu i Carigradu, svestan da "ceo svet hoće od Srbije da napravi grob, a ne ognjište srpstva". To bi u Srbiji danas bio pravi putokaz za nacionalnu inteligenciju, daleko od onoga što nam u poslednjem intervjuu poručuje Gedža.
