Kao pribrani i omiljeni majstor – zidar, Savo Dumov Popović je zidao kuće, uglavnom suvozidine, koje i danas odolevaju zubima vremena, koje nisu poklekle čak ni 1979.
godine kad je Crnu Goru zadesio taj strašni razorni zemljotres i kad je glavna žica podmuklog podzemnog udara dobrano dosegla do Katunske nahije.
Naselja duhova
A bistijerne koje je zidao i gradio po bezvodnim krajevima Katunske nahije, naročito u Cucama, Ržanom Dolu, Prosenom Dolu…, i sada, kažu, “drže” vodu, ali koja vajda kad su to danas uglavnom “naselja duhova”, jer u njima više niko ne živi i na napuštenim i zapuštenim imanjima caruje divljač.
Da se i ne govori o Savovim spomenicima po grobljima, koje je klesao od autohtonog kamena. I u tome je pokazivao zadivljujuće majstorstvo – umeo je, vele, klešući ukrase ili
likove, i trepavice isklesati da se jasno vide, iako mu je glavni alat bio čekić i glijeto.
Najviše tragova i njegovih zanimljivih rukotorina od kamena i na kamenu, ostalo je, čini se, u Međed Dolu, zaseoku, bolje reći katunu u Donjem Vršanju između Njeguša, Zalaza i Ćeklića:
– U Međed Do se, kao na planinu, izdizalo u proljeće, otprilike oko Blagovesti – kazuje Milena Popović.
– Tu su postojali mnogo bolji uslovi za držanje stoke, ali samo do zime. Zato su ljudi iz ovog kraja od domaćina iz primorja, Lješanske i Riječke nahije uzimali i ovde izgonili stoku na pašu, pretežno ovce i koze, držali ih tokom leta i do kasno u jesen, a vraćali uglavnom u oktobru. Vlasnicima su tada isporučivali određenu količinu sira i kajmaka, zavisno od broja grla i već kako su se pogodili, a sve ostalo preko toga bila je nagrada onome ko je stoku držao i čuvao…
Atrakcije od kamena
Savo je u Međed Dolu ozidao, za to vreme i te uslove i prilike, lepu i uređenu kuću, koja i danas stoji i predstavlja malu atrakciju i mesto za okupljanje i uživanje, ne samo za
njegove najbliže potomke nego i za nebrojene namernike koji obilaze ove krajeve i dive se zanimljivostima “kamenog mora” Katunske nahije.
Pored zidova na kući i pomoćnim prostorijama, pored kamenih ograda kojima je opasivao tesne, okrugle njivice u vrtačama, u kojima je, kao nigde, rađao krompir, s vremena na vreme – kad je zemlju valjalo “prestrniti” i oploditi – i ječam ili kakvo drugo “belo” žito, Savo je tu ostavio i dve prave atrakcije u kamenu.
U kući u Međed Dolu, u zidu je napravio i ugradio pravi pravcati ručni kameni žrvanj za mlevenje žita, koji bi i danas, da nevolja dođe, i te kako mogao poslužiti…
Uz to, nedaleko od kuće, na jednoj steni, isklesao je sunčani sat koji takođe i danas nepogrešivo “radi”. Na jednoj zaravnjenoj hridini okomito je pobo i zabetonirao metalnu
šinu od oko metar dužine. Potom je dugo pratio i beležio pomeranje njene senke u krug u toku dana, zavisno od položaja sunca, proveravao i upoređivao sa kazaljkama na pravom satu, a onda to u kamenu uklesao i trajno označio, tako da se i sada na Savovom satu svako može orjentisati koliko je sati, naravno, samo na vedrom, sunčanom danu.
Žal za Lovćemom
Jačanje bečke carevine i osvajačke pretenzije koje je Austrougarska počela ispoljavati u drugoj polovini devetnaestog i početkom dvadesetog veka, posebno su teško padale Savu Dumovu, koji nikad nije zaboravio i oprostio tamnovanje u Kotoru i sve ono što je kasnije preživeo. A Savo će pretrpeti i preživeti muke sva četiri rata koji će u prvoj polovini dvadesetog veka zadesiti i Crnu Goru. Njemu je posebno teško pao pad Lovćena i Cetinja u Prvom svetskom ratu, odnosno četvorogodišnje ropstvo pod čizmom žuto-crne monarhije, koje je usledilo, iako je samim Njegušima to ropstvo, objektivno, donelo i neke materijalne koristi i blagodeti…
