Na Njegušima se do danas prepričava kako je Savo Dumov Popović, dok su ga teško ranjenog i osakaćenog nosili preko Njeguša prema Cetinju u nadi da će ga tamošnji ljekari spasiti, pjevao sa nosila iz svega glasa:
„Ječe brda i doline, Savo Dumov vas u komatine…” A kad je, ipak, ozdravio, iako invalid bez leve noge amputirane visoko iznad kolena, Savo je ponovo dospeo u tamnicu jer se pokazalo da ni ćesarske vlasti iz Kotora nije sedele skrštenih ruku. Čim je utvrdila da im je zatočenik umakao iz tamnice, za koju su verovali da je iz nje nemoguće pobeći, preko svog izaslanika na Cetinju je zatražila da im se Savo Popović izruči ili da se stavi u tamnicu na tešku robiju.
E da bi udovoljio moćnoj bečkoj sili, knjaz Nikola je poslao Sava na Grmožur, golo ostvrvce, leglo ptica i zmija na Skadarskom jezeru, u tamnicu u koju je slao najljuće protivnike i iz koje je, da se zna, samo jednom zatočeniku pošlo za rukom da pobjegne.
Savo, po prilici, nije dugo tamnovao – izbavila ga je, izgleda, knjaževa majka Stana, koja mu je po nekoj rodbinskoj, komšijskoj ili kakvoj drugoj vezi bila naklonjena – i on će poslije dugo boraviti na Cetinju, zidati i podziđivati na zahtjeve i po potrebi dvora.
Po prirodi veseljak i šeret, on se brzo uklopio i pridobio naklonost knjaževe dece. Ostalo je zapamćeno kako je, kad bi ga ona zapitkivala šta mu je bilo sa nogom, odgovarao da
mu je ta noga zimi mnogo zebla i da je zato odlučio da je otkine…
Od sve knjaževe dece posebno ga je ipak gotivila princeza Jelena, koja se negde baš u to vreme bila vratila sa školovanja u Rusiji i četiri godine potom živela u strahu da li će je stići sudbina koju joj je otac namenio – da sa ostalim neudatim sestrama život provede kao monahinja na ostrvu Vranjina:
– Jelena ni kasnije, kad se udala i postala italijanska kraljica, nije zaboravila Sava i njegovu nevolju – kaže Milena Popović, vlasnica poznate konobe „Santa Montanja” u srcu Njeguša, supruga Savovog praunuka Marka, koji je, nažalost, prije neku godinu stradao u saobraćajnom udesu u Katunskojnahiji. – Lično se kraljica Jelena postarala da mu u Italiji nabavi i pošalje u tom trenutku najsavremeniju protezu sa kojom se on potom lako kretao i gotovo sasvim normalno živio i neumorno radio do posljednjeg daha, sve do 1947. kada je umro u 86. godini života…
Savo se oženio Anđom od Milića iz Bjelica. Sa odivom iz te glasite i opjevane kuće izrodio sinove Marka i Petra i ćerke Mariju i Ike. Iako od sina Petra nije ostalo potomstva, od Sava Dumova Popovića ima više od sto potomaka (od sina Marka 35, od Ike oko 20, a od Marije čak 54). Bio je neumorni radnik i pregalac iako je bio težak invalid, a pretežno se bavio klesanjem kamena i zidanjem, valjda ponajtežim fizičkim poslovima kojima se čovek može baviti. Invalidnost mu, ponajviše zahvaljujući kvalitetnoj protezi koju mu je obezbedila italijanska kraljica, nije smetala da po Njegušima i širom katunske nahije ostavi brojne
spomenike svoga rada i umešnosti.
Proteza
Savova proteza, dar kraljice Jelene Savojske, koju nam je pokazala Milenina svekrva Zorka, supruga Savovog unuka Cvjetka – Muja, i danas se kao relikvija čuva u njihovoj porodičnoj, obnovljenoj i lepo uređenoj kući na Njegušima, nedaleko od kuće u kojoj su rođeni svi Petrovići koji su se više od dva veka smenjivali na crnogorskom tronu pod Orlovim kršem. Iako je stara više od 120 godina, ni sada joj ne bi bilo mane i proizvođači sličnih invalidskih pomagala bi, čini se, i danas imali šta da nauče od tadašnjih majstora.
Kamenica
Dok je bežao iz kotorskog zatvora uz bespute i bezvodne kamenjare i nedohode prema selu Zalaz, Savo je naišao na jednu kamenicu u kojoj je našao nekoliko spasonosnih gutljaja vode, tek da malo utoli strašnu žeđ koja ga je morila. Kasnije, u znak zahvalnosti, vratio se i tu kamenicu uredio i proširio, „burilo vode se – kako kažu mještani – iz nje na ljetnjemu danu moglo natočiti.”
