Ni manjeg mesta, ni više istorije. Tako bi se najkraće mogli opisati Njeguši, maleno kraško polje pod pazuhom Lovćena, okićeno đerdanom kuća ušorenih rubom ravnice,
starovremskih kula na dve vode, zidanih od fino tesanog kamena, ali i novopodignutih, modernih vila, koje sada niču kao pečurke.
Biće ih ubuduće svakako još više i život će se brže vraćati i vaskrsavati i ovde otkad su Njegušima novom saobraćajnicom širom otvorena vrata i znatno skraćen put do Cetinja, do kojeg se sada stiže za petnaestak minuta vožnje.
Pomoć devojke
Njeguši su, u stvari, lanac od nekoliko sela ukotvljenih u kamenjaru ivicom polja. Nema među njima nekih jasno izraženih prirodnih granica, ali meštani precizno znaju koja kuća pripada kojem selu. Najveće i najpoznatije je svakako selo Erakovići, koren i ognjište sa kojeg su potekli Petrovići, dinastija koja je više od 220 godina vladala Crnom Gorom.
Zapis koji sledi nije ovog puta posvećen njima, već jednom sasvim običnom – neobičnom čoveku sa ovog prostora, koji živi u sećanjima, ne samo njegovih najbližih, u priči koja već pomalo poprima obeležja legende.
I Savo Dumov Popović rođen je na Njegušima, u Erakovićima, 1861. godine. On je izdanak ove loze oko koje i danas traju sporenja i nagađanja ko se, kad i od koga odvojio, ko
je stariji, Popovići ili Petrovići, i u kakvom su srodstvu Popovići sa vladarskom kućom i dinastičkom lozom.
Bio nemiran, vedar i šeretski duh i od rane mladosti pokazivao sklonost i veštinu baratanja kamenom, umešnost u klesarskom i zidarskom poslu, pa se brzo pročuo kao majstor
zidar lake i talične ruke.
Nije sasvim jasno kako je i zašto u mladosti, kad je u nekoj prilici sišao do Kotora, dopao u ruke opasne austrougarske policije i našao se u njihovoj tamošnjoj zloglasnoj tamnici. I
bog zna koliko bi tamnovao i kad bi se i kako izbavio da neka Crnogorka, po prilici taman sa Njeguša, nije doznala za njegovo ropstvo i počela da ga posećuje u zatvoru.
Ostao bez noge
Da li po njegovom nagovoru, tek ona je nekako prevarila i zamaštrala oči opasnim i opreznim tamničarima i doturila mu neku limu kojom je potom noćima turpijao i pokušavao da preseče debele šipke rešetaka na prozoru skamije.
A kad je neko od robijaša iz susedne kauše čuo turpijanje i pitao ga šta to radi, Savo mu odgovorio:
– Evo gudim, prijatelju!
– Pa što ne pevaš kad gudiš?
– Ne valja, kažu, pevati noću, pevaću sutra, kad svane, ako bogda…
– Da li baš te noći, tek Savo je uspeo da prereže šipku na prozoru – veli njegov rođak Đuro Popović – da se izvuče iz tamnice, ćibakne na krov susedne kuće i pod okriljem mraka odmagli uz kotorske strane prema Njegušima, sve besputicom, uz takozvane Stube i preko Zalaza, kako bi zaturio tragove i umakao poteri.
Kivan na vlasti u Kotoru zbog muka koje je izdržao, Savo naumi da im se osveti. U liticama iznad grada pronađe jednu ogromu stenu koja je stajala na pokleku i odluči da je laguma i oburve prema gradu. Dok je u obližnjem selu Vrba, u mestu Viganj, pripremao eksploziv da minira stenu, napravio je, izgleda, neku fatalnu grešku: mina je eksplodirala i, pored niza drugih rana, odnela mu levu nogu iznad kolena…
Ostvarena kletva
Kad su braća Erak i Raič, rodonačelnici većine stanovnika koji danas ovde žive, doselili na Njeguše – kaže jedno ovde još živo predanje – starosedeoci, “Veljekrajci”,
naseljeni na prostoru današnjih Erakovića, nisu ih baš dočekali sa dobrodošlicom. Novodoseljenika bilo tek sedam porodica naspram deset puta brojnijih starosedelaca, a
svejedno, starosedeoci su se stalno žalili i pokušavali na sve načine da ih istisnu i osujete da tu puste korene. Kad su tadašnjem crnogorskom gospodaru Ivanu Crnojeviću dojadile
njihove davije na račun novodoseljenika, on ih, navodno, prokleo: Dabogda se oni namnožili, pa od sedam bilo 77 porodica, a od vas ne bilo ni sedam!
Kletva se, kažu, obistinila i od starosedelaca danas ima tek jedna porodica, a Erakovići su se razgranali, dotle da ni oni nisu sigurni koliko ih i gde sve danas ima.
