Tiše nego ikada bilo je nedavno u sali Eparhijskog centra u Diseldorfu. Sabralo se više od 350 vernika, a među njima i Branislava Perić, generalna konzulka Srbije sa suprugom Duškom, da isprate telo preminulog Ostoje Oste Borkovića, velikog i neobičnog čoveka, mučenika i kao dete stradalnika u logoru Jasenovac.
Eparhijskom centru i Miroslavu i Milji Golub, Ostojinim prijateljima iz Fondacije “Petar Kočić” javili su se s rečima poštovanja naši ljudi širom Evrope koji su u minulih pola veka imali priliku da upoznaju Ostu na brojnim manifestacijama, na kojima je plenio veselim i vedrim duhom.
Iako ga mnogi pamte kao veseljaka koji je uvek bio oran za pesmu i šalu, za života nikad nije mogao da se oslobodi preživelih strahota, a posebno nikad nije prežalio majku Stanu i sestre Vidosavu i Stanku. Sigurno nije zaboravio ni glad, siromaštvo i bedu koja ga je pratila prvih godina života. Pred upokojenje su mu stizale poruke od zemljaka koji su mu nudili pomoć.
– Bio je dirnut i zadovoljan brigom zemljaka za njegovo zdravlje i tako je otišao Bogu na istinu. Otišao je uz reči molitve, a poslednje što sam uspela da mu kažem bile su reči: “Ne boj se, Ostoja, ideš majci” – izgovorila je na oproštaju Darija Tadić, koja je poreklom iz Banjaluke i koja je u poslednjim danima života obilazila Ostoju u bolnici.
Darija sa suprugom i tri sina stanuje u istoj zgradi gde je i Ostoja boravio i brinula je o njemu kao da joj je najrođeniji. Ispričala je između ostalog i to da je čika Ostoju upoznala u njegovim poznim godinama.
– Uprkos narušenom zdravlju, njegov duh je još bio i te kako živ. Doživljavala sam ga kao dedu, oca, kao druga i komšiju. Uspeo je svojim savetima da od mene napravi boljeg čoveka – rekla je Darija.
Na pomenu u Diseldorfu, pored odra, bilo je šest sveštenika i vikarni episkop Jovan. U ime sveštenstva Osti je poslednje zbogom rekao protonamesnik Neđeljko Đokić, koji je trenutno sveštenik u Frankfurtu na Majni. On je istakao da bi trebalo mnogo vremena kako bi se nabrajala sva dobra i plemenita dela Ostina koga je poznavao godinama dok je bio paroh u Diseldorfu.
– Prilikom gradnje hrama Sv. Save bio si prvi koji je uzeo lopatu sa još nekoliko ljudi iz Oberhauzena i Diseldorfa i krenuo da kopaš temelje, jer si znao da gradeći hram Božji na zemlji, gradiš sebi dvore na nebesima. Bio si inicijator gradnje Parohijskog doma iz koga te ispraćamo. U hram, u kojem si bio tutor, dolazio si pune 52 godine. Mnogo sam te puta sreo pokislog i mokrog kako se vraćaš s kioska noseći “Vesti” ispod kabanice. Meni i popadiji Milici bio si drag gost u našem domu – istakao je protonamesnik Đokić.
Posle pomena i tužnih reči uz “Zbogom, Oste” i “Pozdravi nam Potkozarje”, ostali su uplakani svi koji su ga poznavali.
Težak život, a vedar duh
Prota Đokić je istakao da Ostoju život nije mazio.
– Rano si krenuo da radiš i boriš se za opstanak.Tvoja borba trajala je punih 86 godina. Nikada nisi posustao, isto kao što te nikada nije napuštao vedar duh, kako je istakla je tvoja zemljakinja Milica Srdić iz Vupertala. Tvoj skromni dom bio je ukrašen samo ponekom slikom iz mladosti – rekao je prota Neđeljko Đokić.
Ljudina kakva se retko rađa
Porodica Golub iz Bohuma je Ostoju poznavala više od 50 godina. a Miroslav Golub ističe da su sa njim kroz život delili dobro i zlo.
– Ostoja je bio ljudina, čovek kakav se retko rađa. Kroz njegova kazivanja, mnogo toga sam saznao. Posebno smo uvek bili dirnuti u srce i dušu kada bi pričao o svemu što ga je snašlu u vreme Drugog svetskog rata. Dopala mi se njegova plemenitost, naš dobri Oste je svima pomagao. Godinama je bio ktitor i molitveni predstavnik Krajišnika. Kada smo se poslednji čuli, između ostalog sam mu rekao “Hvala, Ostoja, što te Bog stvorio takvog kakav jesi.” Neka je večna slava i hvala mom prijatelju – kaže Miroslav Golub.
Večni počinak u zavičaju
Ostoja je sahranjen u zavičaju u Drakulićima, nedaleko od Banjaluke, gde su ga na večni počinak ispratili prijatelji i poznanici.
