Monah Arsenije Jovanović, iguman manastira posvećenog Svetim apostolima Petru i Pavlu, poznatijeg kao Ribnica, ima neobičnu biografiju. Rođen je 1960. u Beogradu, roditelji su mu bili prosvetni radnici, a on je po struci stomatolog.
U mladalačkim danima, odrastajući, kako ističe, u komunističkom Beogradu, bio je buntovnik. U mladosti se družio sa članovima kultnih rok grupa Ekatarina Velika i Električni orgazam. Živeo je u Njujorku nekoliko godina. U potrazi za mirom i Bogom odlazi u manastir u Pensilvaniju, a po povratku u otadžbinu bio je član bratstva u manastirima Crna Reka, Visoki Dečani, Ostrog.
Objavio je knjigu “Bog i rokenrol”, a često je u javnosti govorio o tome kako je kao mladić koristio drogu i o svim mukama koje taj porok nosi. Ipak priznaje da ga prečesto pitaju o tome, i iskreno besedi da se već umorio od te priče iz svoje mladosti. Ali zarad dobrobiti mladih ljudi koji su krenuli stranputicom, iznova pripoveda o toj pošasti.
Harizmatični otac Arsenije je i duhovnik, ikonopisac, književnik, muzičar. Često iznosi vrlo otvorene stavove o svim temama koje muče običnog čoveka, trpi i kritike zbog toga, ali ne odustaje od svoje misije jačanja duhovnog imuniteta.
Droga je smrt
– Većina mojih drugara iz doba mladalaštva bili su deca tadašnjih režimskih ljudi sa visokih položaja. Odlazio sam u njihove kuće, ja dete sa dedinjske periferije i odrastali smo zajedno. Nije se pitalo ko je iz kog staleža, nego ko kako pulsira. Tako sam se obitavao po dedinjskim kućama, od kuće Cvijetina Mijatovića, Milenka Bojanića do drugih danas već zaboravljenih imena koji su vladali tadašnjom Jugoslavijom. Drugovi sa kojima sam odrastao imala se sav novac svojih roditelja, ali bez ljubavi. Za pare koje su ti klinci dobijali od roditelja kupovali su drogu. Sve je to tako išlo dok nismo malo podrasli i shvatili da će doći do raspada Jugoslavije. Nismo hteli da ostanemo u tome, nismo želeli da se borimo u ratovima, mada smo mogli da ostanemo, Možda bi bilo bolje da sam ostao da pomognem na neki način našem narodu koji je stradao u Bosni i Hrvatskoj, nego što sam lutao i trošio mladost po Americi.
U Njujoku je bio kao 20-godišnjak sa drugarom Dušanom Gerzićem Gerom, kome je posvetio knjigu “Bog i rokenrol”. Sedam godina kasnije opet su se obreli u Velikoj jabuci.
– Svi misle da sam bio član Ekatarine Velike, ali nisam. Bio sam član grupe Via talas nekoliko meseci, kao neki prateći vokal, to je jedan od bendova od kojihje nastala Ekatarina. Član te grupe bio je Bojan Pečar sa svojom tadašnjom devojkom Mirom Mijatović, ćerkom Cvjetina Mijatovića. Svi smo je u šali zvali princeza. Sa 12 ,13 godina sam počeo da izlazim u grad. Kako nam je Beograd bio tesan počeli smo da putujemo po Evropi. Da se putovalo na Mars verovatno bismo i tamo išli, jer to je bila ta glad za istraživanjem, za nečim novim. Kasnije sam shvatio da je to kod mene bilo traženje Boga. Teško je kad te tako vaspitava društvo da ne postoji ništa van telesnih užitaka. U taj telesni užitak ubrajam seks, drogu i rokenrol, koja je i tada i danas u suštini glavni pokretač za omladinu, odnosno glavna prevara moćnika koji vladaju ovim svetom.
Ne krije da je bio zavisnik od pošasti.
– Kad mlad čovek živi takvim životom i uđe u kasne dvadesete bude teško da se resetuje. Šira javnost smatra da sam bio neki teški narkoman u mladosti, ali u suštini nisam. Mi smo svi pušili hašiš, posle su polako pojavljivali heroin i kokain. Heroin nisam koristio, ali sam probao kokain, i shvatao da je to smrt, duboka nesreća i jednostavno, Bog me je sprečio da razorim svoj život. Ne mislim da kažem da su hašiš i marihuana neke sitnice . Priča da je kanabis laka droga je ogromna prevara na svetskom nivou. Od Evrope, preko Amerike do Australije, jednostavno su rekli da se neke lake droge legalizuje. Svetski moćnici uče ljude ne da se ne drogiraju, nego kako da se drogiraju.
Napadi demona
Jednostavno, čovečanstvo je pušteno da propadne, smatra naš sagovornik.
– Većina mojih drugova je bila na heroinu i većina ih je postradala. Ali eto nekom ljubavlju mojih roditelja i njihovom molitvom ja nisam zaglavio duboko u sve to. Osećam da mi je Bog oprostio, da mi je vratio radost, ali to ne znači da sam se spasao i da imam tapiju na raj. Koliko večeras, mogu da napravim neku glupost i da načinim veliki greh i da izgubim spasenje, ali je meni moj život oprošten i vraćena mi je radost i ja zbog te radosti imam slobodu da sve pričam otvoreno. Znam da sam grešnik i znam da je Bog veliki i da prašta. Ako je meni oprošteno, zašto ne bi i drugima i zbog toga ću otvoreno govoriti o svemu. Mislim da jedino kroz iskrenost može da se postigne uspeh na bilo kom planu. U nekom zadržavanju intime, u nekoj glumi, da se predstavljamo kao bezgrešni, mislim da to narod, pogotovo omladina odmah nanjuši i tu nema duhovnog uspeha.
Svestan je da Crkva mora da bude u toku sa vremenom.
– Moramo da pratimo i nauku, i kulturu i sport i umetnost, sociologiju i filozofiju, sve. Veliki misionari kroz istoriju su bili veoma obrazovani i informisani. Sveti Sava, apostol Pavle su išli svuda samo da bi nekog spasli. Današnja omladina sve zna i mi moramo da im pariramo u tom znanju. Tek tada će omladina prema nama imati poštovanje. Ako pričaš nešto nepovezano, ne možeš da im dodirneš dušu.
Smatra da je važno da čovek ima svoj duhovni imunitet.
– To je jačina duhovne aure, duhovnog pancira. Kad čovek ima jak telesni imunitet on se ne oboleva svaki čas. Kad ne živi kako treba, kad banči noću kad ne jede kako treba, kad se ne kreće u prirodi onda mu pada telesni imunitet. Razboli se i od najmanjeg virusa, da ne pričam o koroni. Kao što imamo viruse i bacile koji neprestano napadaju naše telo, tako imamo i duhovne viruse, vrlo toksične, a to su zapravo demoni koji nas napadaju. To su vragovi, đavoli, nazovite ih kako hoćete. Oni izazivaju našu mentalnu patnju, koja se manifestuje kroz naša duševna oboljenja od kojih čovek danas više nego ikada strada. Kad Duh Sveti nadahne ljudski duh duhovnim zdravljem, onda to osnažuje dušu. Čovek je tada stabilan, ne razboleva se, ne pada u depresiju, ne pada mu na pamet da puca u drugoga, neće da pretuče svoju ženu, neće da juri kod psihijatra i pije lekove.
Spas u pravoslavlju
Ističe da je manastir Ostrog duhovni urgentni centar.
– Šest godina proveo sam u ovoj svetinji. Kao što imamo urgentne centre na svim merdijanima, tako postoji i duhovni urgentni centar, gde čovek ide kada mu je mnogo teško. Ljudska duša tamo može sebi da nađe predah i odmor. Usudiću se da kažem da čovek u teško stanje dospeva i zbog ličnih grehova. Reč je o svojevrsnim duhovnim parazitima koji nas napadaju i hrane se našom patnjom. Ostrog je jedan od najpoznatijih duhovnih urgentnih centara u svetu, naravno nije jedini. Mi Srbi imamo mnogo svetinja, ali se Ostrog ispostavio kao velika duhovna sila. Ljudi mu se vraćaju drugi, trećim, trideseti put. Ljudska duša koja to nešto oseti na Ostrogu iznova se vraća na to mesto da se napoji mirom, radošću i Božjim blagoslovom. Sveti Vasilije Ostroški je za života zadobio od Boga taj veliki dar čudotvorstva, a kamoli danas tri veka od njegovog upokojenja. Imao sam božji blagoslov da živim tamo i da vidim mnogo toga čudesnog.
Ne smatra, kaže, da je neki spasitelj ili iscelitelj, ali ako ljudi imaju želju da razgovaraju sa njim, on ih prima.
– Sa blagoslovom mitropolita blagopočivšeg Amfilofija služio sam u Ostrogu i primao ljude. Uvek pažljivo saslušam čoveka. Sve priče su manje više slične, a i rešenje je slično. To je put koji ja znam, a to je put izvornog hrišćanstva, odnosno pravoslavlja.
Zapad vidi kao našminkani “raj” na zemlji.
– Mnogi naši ljudi odlaze u zapadne zemlje. Često u šali kažem da idu u sve drugo, samo me u beli svet. Pre je to zagaravljeno pocrneli svet u svakom smislu, pa čak i materijalnom. Ni materijalna situacija nije više tako ružičasta, a da ne pričamo o drugim dimenzijama. Sloboda čoveka koja je nešto najdragocenije je danas najugroženija. Tu je i zavisnost od, recimo, pornografije. Naročito muškarci stradaju. Što se duže gledaju porno-filmovi, više se pada u impotenciju. Današnji čovek je bolestan od potpuno pobesnele civilizacije. Dešava se da čovek hoće da ubije ženu, majku, da zapali kuću, ali ga isto tako usmerim da se ispovedi, posti, da se pričesti, da ode na liturgiju. Nemam ništa protiv psihijatrije, ali neretko se dešava da lekar propiše gomilu lekova čoveku, što mu nikako ne pomaže. Čoveku je potreban dijalog pre svega sa Bogom, a onda i sa drugim ljudima…
Hoće da obore Boga
– Satani je najlakše da pljune po Crkvi. Eto desi se da je jedan pop ukrao, desilo se da je neki episkop homoseksualac, onda se generalizuje da su svi homoseksualci. Ispostavi se da tamo neki kaluđer voli pare i mobilne telefone, a onda eto svi kaluđeri vole pare i mobilne telefone. To je jedna generalizacija koja je prisutna kod ljudi koji su duboko nesrećni i nezadovoljni. To nisu ateisti, ne veruju oni da nema Boga, znaju oni da ima Boga. Oni zapravo hoće da obore Boga, da sve zablate. To je kad lopov kaže – ma, svi ljudi su lopovi samo kad im se ukaže prilika.
Lažni raj na Zapadu
Ukazuje da imamo “blentavi, bespotrebni kompleks od Zapada misleći da otud dolazi svako dobro”.
– Zapad ima dobre tekovine poput discipline, odgovornosti prema poslu koje mi treba da preuzmemo, ali u toj zapadnoj hemisferi je izgubljen Bog i sve moralno. Svetskih moćnicima nije potreban slobodan čovek koji razmišlja. Njima je potreban postmoderni rob. Naši ljudi koji su po prirodi nežnije duše vrlo često se raspadu kad odu na Zapad jer ne mogu da veruju da ima toliko zla u ljudima, da ne postoje prijateljstvo, ljubav, razumevanje. Mnogo naše dece tamo strada. Apsolutna je prevara da je na Zapadu raj, nikad nije ni bio, a pogotovu ne danas. Čovek je zgrabljen raznoraznim kreditima. Moćnici ovog sveta ne daju novac, oni ga zapravo vrlo malo daju da bi ga još više uzeli. Padao sam i ja u iskušenja, svi smo mi ljudi. Ali vremenom sve manje. Čovek treba da se bavi duhovnim, intelektualnim i fizičkim radom. Duhovni je molitva i liturgija, intelektualni je svakovrsno obrazovanje, i fizički. Ako se objedine ove tri aktivnosti nema mesta depresiji i nervozi.
U Ribnici kao kod kuće
– Bio sam u u manastiru u Pensilvaniji, na Svetoj gori, Dečanima, isposnici Crnorečkoj i Ostrogu, i u zimu 2017. dolazim u manastir Ribnica kod Mionice. Bila je to Božja volja i Ribnica je mene zapravo čekala. To je moja neka zadužbina i ja sam potragu završio. Kad sam stigao u Ribnicu nešto mi je reklo: “Stigao si kući”. Ako crkva ne kaže drugačije, ja tu vidim svoj grob.
Tuga dijaspore
– Naši ljudi u dijaspori koji su pri Crkvi se dosta dobro duhovno drže iako osećaju snažnu tugu. Uvek ima ono “Jednog dana kada se vratimo.” Ovi koji nisu pri Crkvi se dosta često asimiluju u ondašnje društvo. Ekonomski gledano, naš narod je snalažljiv i dosta dobro prođe materijalno, mnogo bolje nego duhovno.
Umetnik u mantiji
Film o našem sagovorniku “Otac Arsenije” Svetlane Jovanović Cemin, nekadašnje čuvene manekenke, a danas poznate scenaristkinje i producentkinje i autorke nagrađivanih dokumentaraca, nedavno je prikazan na Beldoksu ispred Muzeja Jugoslavije, o čemu su “Vesti” nedavno objavile opširnu priču.
– Arsenije je moderan monah s Rej Ban crnim naočarima (koje nosi otkad mu je narušen vid nakon operacije kičme), i jakom pričom iza sebe kako je prevazišao autodestrukciju, kakva je to jeziva borba bila, a danas bez ikakve dogme priča mladima kako je izašao iz mračnih tunela. On me je oduševio. Neverovatno je kreativan. Divno piše i peva, napravio je predivne ikone i skulpture… Fascinantna je transformacija njegove umetnosti kroz pravoslavlje. Kroz smiren i strpljiv rad posvećen duhovnosti pronašao je novi pravac – rekla je Svetlana Cemin u razgovoru sa koleginicom Anom Zarić.
