Prošle nedelje umro je Tomislav Merčep, koga su zvali “gospodar života i smrti”. Ostavljao je krvave tragove gde god se pojavio. Zato su ga se podjednako bojali i Srbi i Hrvati od Vukovara do Zagreba. Ipak, za hrvatsko pravosuđe on je na kraju bio odgovoran samo po komandnoj odgovornosti za ubistvo 43 civila. Za to krivično delo najpre je 2016. dobio 5,5 godina, ali je Vrhovni sud Hrvatske tu kaznu povisio na sedam godina zatvora. Nešto manje od dva meseca po žrtvi.
Savo Štrbac, direktor Dokumentaciono-informativnog centra Veritas, kaže da je Merčep ogromna mrlja na hrvatskom pravosuđu.
– I to vreme koje je robijao uglavnom je provodio u banji Krapinske toplice gde je prema zakonu o pravima braniteljima godišnje bio najmanje po mesec i po dana, bez obezbeđenja ili kontrole. I to mu se računalo u kaznu – navodi Štrbac.
CIA otvorila arhivu
U obimnoj arhivi Centra Veritas ime Tomislava Merčepa se navodi još iz perioda kada zvanično nije bilo rata u Hrvatskoj, a zatim u svim većim likvidacijama Srba i nelojalnih Hrvata.
– Da CIA 2005. godine nije deklasifikovala neke svoje tajne izveštaje, Merčep bi i danas bio jedan od heroja tzv. domovinskog rata bez ijedne mrlje u svojoj ratnoj karijeri. Pretpostavljam da su ta dokumenta i otvorena kao svojevrstan pritisak na Hrvatsku da on po svaku cenu mora biti procesuiran – kaže Štrbac i hronološki počinje od 1990. godine, perioda mnogo pre rata u Hrvatskoj.
– Njegovi su iz Hercegovine, a Ante Pavelić ih je naselio u Slavoniju pred kraj Drugog svetskog rata. Merčep je rođen u Borovu naselju i bio je jedna od perjanica HDZ u Vukovaru i okolini. Zvali su ga “Slavonski jastreb”, a on se nije bunio. Nedugo pošto je HDZ osvojila vlast postao je sekretar narodne odbrane u Vukovaru i sa tog mesta je započeo ilegalno naoružavanje Hrvata. U martu 1991. je u Bogdanovcima postrojio 2.000 naoružanih pripadnika novoformiranih Zengi, a već u maju te godine je počelo miniranje prvih srpskih kuća. U junu su počela odvođenja Srba na informativne razgovore. Od prve srpske žrtve, Jove Jakovljevića ređala su se ubistva i nestanci najmanje 43 Srba. Mnogi su pronađeni u Dunavu, a mnogi ostavljani u krvi na kućnim pragovima – priča Štrbac.
On objašnjava da je Merčep već tada dobio epitet “gospodara života i smrti”, jer su mu na meti bili i nelojalni Hrvati.
– Zbog svega što je tih meseci činio po Vukovaru i okolini hrvatske vlasti su odlučile da ga smene i na njegovo mesto je došao poverenik iz Zagreba, Mario Vidić Bili, koji je bio zgrožen onim što je zatekao. Zbog silnih ubistava i premlaćivanja Merčepu su stavili lisice i ubacili ga u gepek privatnog automobila kojim su ga prevezli u Zagreb. Ali umesto da završi u zatvoru, Merčep postaje pomoćnik ministra policije i osnivač Jesenje kiše, jedinice za posebne namene.
Štrbac kaže da se ova jedinica posebno istakla u privođenju Srba i nelojalnih Hrvata u Zagrebu, Pakracu, Kutini, Garšenici…
Zverstva u Ribarskoj kolibi
– Na zagrebačkom Sajmu, postojao je poseban – trijažni logor Paviljon 22, kroz koji je, prema nepotpunoj evidenciji prošlo nekoliko hiljada Srba. Tu ljudi nisu ubijani, već se odlučivalo da li će živeti ili će ih poslati u kompleks logora u naselju Poljana kod Pakraca, Marin Selu i Ribnjaku – navodi Štrbac.
Prema nepotpunoj evidenciji, u tim logorima je od 6. oktobra 1991. do 29. marta 1992. ubijeno najmanje 300 ljudi, ali većina se i dalje vode kao nestali. Najviše zverstava je počinjeno u Ribarskoj kolibi.
– E, to je bilo mesto iz pakla u kojima su ljudi zverski prebijani, mučeni strujom, batinali su ih šipkama, noževima im sekli tela, odsecane su im uši… Imao sam priliku da razgovaram sa nekoliko ljudi koji su uspeli da prežive to mučilište. Ipak, Merčep je na kraju osuđen samo zato što ništa nije preduzimao u vezi sa slučajevima mučenja i ubistava i to ne svih zatvorenih Srba, već samo njih 43. Od toga, za njih 20 sud nije uspeo da dokaže ko ih je ubio, mada je ustanovljeno ko ih je zarobio i ko ih je transportovao u Pakračku poljanu – napominje Štrbac.
O zločinima Jesenjih kiša prvi je 1997. progovorio zamenik komandanta ove formacije Miro Bajramović za tadašnji “Feral tribjun”. Do u detalje je ispričao da im je Merčep izdavao sve zadatke: od hapšenja do ubistava.
– Ipak, Merčep je i posle toga bio potpuno nedodirljiv za hrvatsko pravosuđe. Bajramović je bio u grupi pripadnika jedinice kojoj je suđeno 2005. Njih petorica su osuđena na kazne od tri do 12 godina zatvora, ali zbog ubistva jednog nepoznatog muškarca i hapšenje i iznudu od trojice Srba iz Zagreba 1991. Ti ljudi su pobijeni, ali oni za to nisu odgovarali. Na kraju ni za to ubistvo nisu odgovarali, jer je to bio pripadnik Zengi – otkriva Štrbac.
Likvidacija porodice Zec
Mada su pripadnici Jesenjih kiša učestvovali u ubistvu porodice Zec u Zagrebu, za ovaj zločin nikad niko nije odgovarao. U noći između 7. i 8. decembra pripadnici “Jesenjih kiša” su na ulazu u zgradu prvo ubili Mihajla, njegovu suprugu, Hrvaticu, Mariju Mesić i 12-godišnjeg sina Aleksandra. Ostalo dvoje dece Dušan i Gordana su se tokom tog pira sakrili i tako i preživeli masakr. Zločin je otkrio Marijin brat koji je radio u policiji. Tela je pronašao na Sljemenu, ispod đubreta.
– Počinioci su odmah pronađeni i svi su priznali zločin. Međutim, kada su im prekvalifikovali delo, ustanovilo se da prilikom saslušanja nisu imali advokate. Oni su kasnije porekli priznanje i oslobođeni zbog “nedostatka dokaza”. Ovo je jedna od najvećih sramota hrvatskog pravosuđa – ističe Štrbac.
Hrvatska vlada donela je odluku da se preživelim članovima porodice Zec isplati jednokratna novčana pomoć od oko 200.000 evra. Odluka je doneta jer su “deca kao maloletna ostala bez roditelja i hranitelja”.
Bajramović: Ubijao sam i žene
“Zovem se Miro Bajramović i direktno sam odgovoran za smrt 86 ljudi. Ja s tom činjenicom navečer zaspim i ujutro se budim, ako zaspim. Svojom sam rukom ubio 72 ljudi, među njima je bilo i devet žena. Nismo pravili razliku, ništa nismo pitali, oni su za nas bili četnici i neprijatelji. Najteže ti je zapaliti prvu kuću i ubiti prvog čoveka. Posle sve ide po šablonu. Ja znam imena i prezimena svih ljudi koje sam ubio”, ispričao je davne 1997. “Feral tribjunu” jedan od “merčepovaca” koji je prvi progovorio o strašnim događajima u Pakračkoj poljani.
