Tokom tradicionalnog vikenda nazvanog Dani nasleđa u rezidenciji ambasadora Ristića, ili za vreme događanja u Kulturnom centru Srbije, nenametljivo se smeštala u blizini ulaznih vrata, pa uz širok osmeh svakome poželela dobrodošlicu.
Odmah bi uskočila i ukoliko bi bio potreban prevod na francuski. Koliko god skromna, nije moglo proći da je ne zapaze, najviše zbog topline koju oko sebe raspršuje.
A otkud Ljubica u Kulturnom centru? Ovako objašnjava:
– Moglo bi se reći da sam bila na "hiljadugodišnjem" radu u francuskoj ambasadi u Beogradu, da bih sada, u 54. godini života, kao turistički saradnik stažirala na prijemu stranaka u KC Srbije u Parizu.
Govorila je to u prijemnom delu rezizencije ambasadora, a oči joj zvezdano svetlucale, pa je nadovezala:
Teško je u Srbiji– Težak je život u Srbiji, uostalom, i zvaničnici su je proglasili jednom od najsiromašnijih država. Ljudi se snalaze, dovijaju, bore. Sada tražim posao i uplašena sam. Iskreno, da tamo nije toliko teško, ja ne bih bila ovde. |
– Pre mnogo godina, sa mlađom sestrom i drugarima iz cele Jugoslavije, ispod ove prostorije pohađala sam ondašnju dopunsku školu, davali smo priredbe, spektakle, recitale, govorili poeziju, pevali u horu… Bile su to slatke godine, sećam ih se s nostalgijom.
Praksa koju sada Ljubica obavlja je pri Udruženju za profesionalno obrazovanje odraslih (AFPA), sa sedištem u Frežisu, na jugu Francuske.
– Na to mesto sam došla iz Beograda, startovala 15. aprila, a tokom šest i po meseci, završno sa 5. novembrom, sa svojom grupom treba da branim rad. AFPA me poslala u Pariz, u KC Srbije, gde treba da govorim o srpskoj kulturi i srpskom turizmu, o čemu ću i napisati rad – objašnjava Ljubica Ilić.
I te kako je zapaženo Ljubičino angažovanje tokom rada u francuskoj ambasadi u Beogradu, a koliko se ponosi stečenim bogatim radnim iskustvom, još više se dii gestom koji je njoj i njenoj kćerki upriličio ambasador Francuske Žan-Fransoa Teral.
– Uručio nam je francusko državljanstvo. To je najbolja potvrda kakav odnos prema svojim zaposlenima neguju u francuskoj ambasadi u Beogradu.
A Ljubica dobro poznaje srpsku dijasporu.
– Svaki čovek može sam sebe da proceni, a ono što vidim jeste da zemljake ovde muči nostalgija. Duboko sam dirnuta osobama koje posećuju Kulturni centar Srbije. Zaista, nema dovoljno reči kojim bih pohvalila mog "direktnog tutora", zamenika direktora KC Milovana – Mikija Ćirovskog, zaposlene u KC Tomislava Bulatovića, Nikolu Letića i Jasminu Čotrić-Stojanović, posebno direktorku Slavicu Petrović. Osetila sam i zaključila da su ne samo zainteresovani za srpsku kulturu, već i da neizmerno vole Srbiju.
