Šizotipni poremećaj ličnosti karakterišu promene u ponašanju koje su ekscentrične, neobične i upadljive, a osobe koje imaju ovaj poremećaj razmišljaju i doživljavaju stvarnost drugačije od većine ljudi.
Mogu, na primer, biti sumnjičavi i paranoidni pa im se svet i ljudi mogu činiti preteći, mogu vidne i slušne nadražaje doživeti nerealno. To može da znači da će senku na zidu protumačiti kao ljudsku figuru, nedefinisani zvuk kao ljudski glas, a uobičajeno ljudsko ponašanje kao zlonamerno. Osim toga, osobe s ovim poremećajem mogu da veruju da imaju nadljudske sposobnosti, na primer da su vidoviti.
Neobično oblačenje
I njihova će se pojava činiti drugačijom i netipičnom. Mogu se oblačiti neuobičajeno i upadljivo ili se ponašati ili govoriti na većini neprirodan način. Jedan od simptoma ovog poremećaja je da osobe često ne mogu da dožive i pokažu emocije pa se čine hladne i distancirane.
Pritom se u odnosima s drugim ljudima osećaju nelagodno, ukočeno, a ako im pritom ne veruju, što je vrlo često, njihovo funkcionisanje u društvu može biti izuzetno otežano i za njih vrlo zahtevno.
Nedostaju im mnoge socijalne veštine koje drugi podrazumevaju pa ih stoga drugi ljudi često i odbacuju.
Često se boje intimnosti i povlače iz odnosa, pa stoga imaju jako malo bliskih ljudi i prijatelja. Upravo zato se osoba može izolovati te stoga patiti od depresije ili anksioznosti. Iako ovaj poremećaj ličnosti ima dodirnih tačaka sa šizofrenijom – mentalnom bolešću u kojoj osoba gubi dodir sa stvarnošću, ima uverenja koja nemaju podlogu u stvarnosti i ne mogu se promeniti te vidi ili čuje ono što drugi ne vide i ne čuju – šizotipni poremećaj ličnosti ipak ima manje izražene simptome. Ipak, kod nekih osoba on može da se razvije u šizofreniju.
Bez uvida
Iako teško funkcionišu, osobe koje pate od šizotipnog poremećaja ličnosti ne smatraju, tj. nemaju uvid, da imaju problem i da bi nešto trebalo da menjaju, kao uostalom i osobe koje imaju i bilo koji drugi tip poremećaja ličnosti. Ako, međutim, imaju uvid u svoje stanje i potraže pomoć to će prvenstveno biti zbog depresije i anksioznosti.
Simptomi u ovom poremećaju mogu biti blagi ili vrlo izraženi, a istraživanja pokazuju da kod ovog poremećaja najbolje deluje kognitivno-bihevioralna terapija te suportivna terapija koja omogućava osobi da sagleda kako drugi doživljavaju njeno ponašanje i razmišljanje te da osvesti kako većina drugih ljudi doživljava stvarnost.
Osim toga, pomaže joj da razvije socijalne veštine potrebne pa bi se povezala s drugim ljudima te kako bi se neugodni simptomi ovog poremećaj držali pod kontrolom.
Porodica može pomoći obolelom tako da se uključi u porodičnu terapiju jer svaka intervencija bolje funkcioniše ako su bliske osobe podržavajuće i ako razumeju poremećaj te ograničenja i izazove koje donosi.
