Povodom 80 godina od formiranja Jasenovca, Muzej žrtava genocida u Beogradu objavio je više zbornika dokumenata od kojih se neka prvi put nalaze pred očima šire javnosti i dodatno osvetljavaju činjenice vezane za jedan od najvećih i najmonstruoznijih koncentracionih logora na tlu Evrope. Među novim izdanjima je i zbornik “Jasenovački logor – saslušanja srpskih izbeglica” autora Veljka Đurića Mišine, direktora Muzeja žrtava genocida, u kom su prvi put objavljena svedočenja logoraša data 1942. godine pred Komesarijatom za izbeglice i preseljenike u Beogradu. Zbornik je nemoguće nabaviti u slobodnoj prodaji, a u Muzeju navode da se knjiga može naručiti mejlom na adresu: office@muzejgenocida.rs posle čega će proslediti uputstvo o uplati novca za pokriće troškova ili dobrovoljnu donaciju.
Vukašin Žegarac, jedan od preživelih logoraša ispričao je 10. aprila 1942. godine Komesarijatu za izbeglice i preseljenike vlade Srbije da je “snošljiv” život trajao do novembra 1941, kada je deo logora poplavljen, a ostali prebačeni u druge delove kompleksa Jasenovca.
“Logor broj 1 bio je u selu Kranj, a Logor broj 3 na velikom kompleksu zemlje, koji obuhvata Bačićeva fabrika. U času selidbe bilo nas je svega, Srba i Jevreja oko 3.000 ljudi. Za vreme selidbe u toku puta dugog oko šest kilometara, taj je broj prepolovljen. Taj smo put morali prevaliti gotovo u trku, a nosili smo na sebi različite stvari: pokrivače, posteljinu i drugo. Ko je putem pokleknuo ili mu je nešto ispalo, pa se sagnuo da uzme, taj se sledećeg časa našao na zemlji pod udarcima kundaka. Takve su, po našem dolasku pokupili i strpali na kola, razume se polumrtve. Kad su ih dovezli do logora, već na samom ulasku u logor su ih dotukli noževima, kundacima i mecima iz pušaka i revolvera.”
Žegarac je prebačen u Logor 2, nekadašnju fabriku.
Premlaćivanje u šupi
“Bacili su nas u jednu otvorenu šupu, koja je bila pod vodom, jer je toga dana padala kiša i sneg. Kad smo stigli u tu šupu, bila je već noć uveliko. Umorni, isprebijani i pregladneli morali smo odmah da legnemo u tu vodu. Nisu nam dali vremena ni toliko da se kako tako snađemo i smestimo. Tako u vodi prenoćismo noć. Kad sam ujutru smeo da se dignem (jer nam nije bilo dopušteno ustati pre određenog znaka, pa čak i glavu podići), bilo je na meni deset sentimetara snežnog pokrivača. Bio sam ukočen kao klada. K tome su ustaše celu noć obilazile tu šupu i kundačili nas. Psovali su nam sve što nam je najsvetije. Razume se, da mnogi ujutru nisu stali više na svoje noge. Mnogo ih je ostalo ukočenih i na mrtvo premlaćenih. Kraj mene je ležao Spasoje Mandrapa, činovnik finansijske direkcije iz Sarajeva i on je ostao mrtav, jer su ga noću premlatili. Drugih se imena tih jadnika ne mogu setiti. Bolje su od nas prošli oni, koji su se slučajno izmešali sa Jevrejima te noći, jer Jevreje te noći nisu tukli. Ujutro smo se međusobno prebrojavali da utvrdimo ko je ostao na životu posle jučerašnjeg dana i ove strašne noći.”
Mesec dana pakla
Sledećeg dana preživele su strpali u jedan od tunela ciglane.
“To je niska mračna prostorija u kojoj se nekada sušio crep. Unutra je, kad se zatvore vrata toliko sparno, smradno i zagušljivo, da ni lampa nije mogla goriti. Osim nas stotinu, nakon nekoliko dana doterano je u taj tunel još oko 140 zatočenika iz Karlovca. Mesta nije bilo dovoljno ni za nas, i lako je bilo zamisliti kako je bilo kad su i oni stigli. No kod ustaša ne postoji reč ‘ne može ili ne mogu’. Ako nismo svi stajali na nogama mogli smo sesti, ali tako da je jedan drugome sedeo na krilu. Kad su se ujutro otvorila vrata, sukljao je iz tunela dim i para kao iz fabričkog dimnjaka. Tako smo tu proveli pun mesec. Svakog jutra smo iznosili dva do tri mrtvaca, no njihova mesta nisu ostala upražnjena jer su stalno stizali novi i novi zatočenici. K nama u tunel došlo je 11 novih zatočenika sve samih zarobljenika, koji su vraćeni iz ropstva u Nemačkoj kao hrvatski podanici. Od njih se sećam samo imena Čede Čudića, đaka narednika, svršenog pravnika iz Zagreba, koji je sada živ u zatvoru u Staroj Gradiški. Ostale su u 2-3 dana poubijali tako da nisam imao vremena da ih upamtim.”
Smrt kao sloboda
Kada je deo logora Jasenovac poplavljen ustaše su “upriličile” specifičan vid selidbe zatvorenika. Prvi su bili Jevreji.
“Mi smo gledali na naše barake šta sa njima rade. Oni su imali dve barake, a mi jednu. Na dan sobe upale su ustaše njih dvadesetak na broju u logor i krenule u jevrejske barake. Čuli smo veliku galamu i psovke sa pozivom da se svi spreme i da izlaze iz baraka te da ponesu svoje stvari. Kako je koji nalazio na vrata barake ustaše su ga gurale tako da je pao naglavce u vodu. Ako se onako mokar nije brzo digao, onda su ga još jače gurnuli i nasilno držali dok nije počeo hroptati. Kad su prošli tu prvu torturu došla je druga. Na izlaznim vratima logora dočekivali su ih ustaše, postavljeni u dva reda s jedne i s druge strane vrata. Svaki je morao proći između njih i ako je napred video da svakoga za vreme prolaženja lupaju kundacima po glavi i rebrima. Isto to, što smo videli da se zbiva sa Jevrejima prošli smo i mi malo docnije. U času tih muka vrve ti se kovitlac po glavi i duši, moliš Boga, pomišljaš na ženu i decu i krećeš tako u neizvesnost. Smrt ili život, niko nije znao što ga iza toga čeka. Na dnu svega, čovek je ipak video smrt, kao oslobođenje od muka”, ispričao je Vukašin Žegarac.
Klanje u Krapjama
Žegarac je naveo da je od grupe od oko 570 Srba iz Logora broj 2, oko 200 odvedeno sa Jevrejima u Krapje – udaljeno 12 kilometara.
“Koliko ih je izginulo na tom putu ne znam, ali smo docnije saznali da su na sam katolički Badnji dan svi ti nesretnici koji su stigli živi u Krapje ‘likvidirani’. Svi su do jednog poklani i Srbi i Jevreji. Nekoliko dana docnije dovezene su sve njihove stvari nama u fabriku. Od onog broja Srba koji su preseljeni u fabriku nabrojali smo narednog jutra svega nas oko 120 živih. Svi ostali izginuli su putem ili one noći u samoj šupi”.
