Povodom 80 godina od formiranja Jasenovca, Muzej žrtava genocida u Beogradu objavio je više zbornika dokumenata od kojih se neka prvi put nalaze pred očima šire javnosti i dodatno osvetljavaju činjenice vezane za jedan od najvećih i najmonstruoznijih koncentracionih logora na tlu Evrope. Među novim izdanjima je i zbornik “Jasenovački logor – saslušanja srpskih izbeglica” autora Veljka Đurića Mišine, direktora Muzeja žrtava genocida, u kome su prvi put objavljena svedočenja logoraša data 1942. godine pred Komesarijatom za izbeglice i preseljenike u Beogradu. Zbornik je nemoguće nabaviti u slobodnoj prodaji, a u Muzeju navode da se knjiga može naručiti mejlom na adresu: office@muzejgenocida.rs posle čega će proslediti uputstvo o uplati novca za pokriće troškova ili dobrovoljnu donaciju.
Stevo Simić, jedan od Srba koji je uspeo da preživi pakao Jasenovca, ispričao je da je sem sistematskog ubijanja novopridošlih, u periodu dok je bio u ovom logoru preživeo tri velika pokolja Srba.
Kazna za bekstvo
“Prvi pokolj izvršen je meseca novembra 1941 godine. Tada su neki Srbi pokušali bekstvo pa su zato ustaše sve nas postrojili kraj ciglane i držali nas tako u stroju od 10 sati ujutro do dva sata posle podne. Oko dva sata posle podne došao je do nas zamenik komandanta logora ustaški poručnik Miloš Ljubo sa nekoliko ustaških oficira i ustaša. Najprije su nas tukli kundacima, a neke je su odmah na licu mesta ubili iz pištolja, ili su ih udarali noževima u prsa. Ubili su ih odmah 5-6 a među njima i jednog mlađeg sveštenika. Video sam lično, kako je tada ustaški poručnik Miloš svojom rukom jednog Srbina seljaka iz Bosne nekoliko puta udario nožem u prsa, a drugog isto tako seljaka iz Bosne ubio pištoljem u zatiljak. Posle toga odvojili su 20-30 Srba i odveli ih u stražaru gde su ih strahovito tukli, a neke i ubili. Znam da je od ovih odvojenih njih 12 neko vreme ostalo na životu jer sam im ja lično nosio hranu nekoliko dana, a nakon toga sam dobio naređenje da prestanem nositi im hranu.”
Prema rečima ovog logoraša druga dva pokolja izvršena su 1. januara i 2. februara 1942.
“Prvog januara 1942, oko četiri sata posle podne došli su ustaše i isterali iz barake sve Srbe i postrojili ih pred barakom. Iz tog stroja izdvojili su njih 60 do 70, svezali im žicom za ruke i odveli ih izvan barake na polje gde su ubijeni i Srbi koji su stizavali transportom. Svi ovi Srbi ubijeni su drvenim maljevima i sekirama po glavi i njihovi leševi pokopani su u jamu, koje su pre toga priređene ostalim Srbima i Židovima.”
Pobili nemoćne
Treći pokolj odigrao se 2. februara.
“U isto doba dana došli su ponovo ustaše u baraku, isterali sve Srbe i postrojili ih pred barakom. Tu su odvojili i žicom povezali oko 110 Srba, a ostalih 30 koji su bili nemoćni i stari odmah su drvenim maljevima i sekirama ubijeni pred samom barakom. Povezane su odveli izvan barake i ubili na polju nedaleko barake gde su i ostali Srbi pobijeni. Ja sam se oba ta dana spasao, jer sam bio zaposlen u kuhinji, a kuvare nisu dirali.”
Ovaj drugi zločin Simić je gledao svojim očima.
“Gledao sam kako je tada, 2. februara maljem po glavi pred barakom ubijen Popović Savo, sveštenik iz Janje, sreza Bijeljina, star oko 60 godina. Imena drugih ubijenih ne znam. Ja sam lično iz kuhinje gledao kada su ustaše i ustaški oficiri ubijali pomenutih starih i iznemoglih 30 Srba pred barakom. Jedni ustaše su ove Srbe gurali iz barake kroz vrata na polje, a drugi su ih dočekivali pred barakom i udarali drvenim maljevima i sekirama po glavi. Kako su kojega po glavi udarili, tako se taj srušio na zemlju, i ako bi i tada još pokazivao znakove života, tome su onda nožem grkljan prerezali. Njihove leševe su morali Židovi odneti izvan barake i zakopati. Ali kako je bilo loše vreme, jer je padao sneg, to su neki leševi ostali pred barakom do sutra dan”, naveo je ovaj preživeli logoraš i dodao da je tokom njegovog boravka u Jasenovcu ubijeno između pet i šest hiljada Srba i isto toliko Jevreja.
Dočekao slobodu
Stevo Simić je iz logora Jasenovac pušten 30. marta 1942. godine zajedno sa još 12 Srba.
“Iza nas ostalo je u Jasenovcu u logoru oko 130, a u Staroj Gradiški oko 200 Srba. Znam da su iza nas u logoru u Jasenovcu ostali: Miličić Slobodan, iz Janje, srez Bijeljina, Čalić Nikola rezervni poručnik, koji je došao iz Nemačke kao ratni zarobljenik, Lemajić Mile, stolar iz Gospića, Radić Cvetko seljak iz Janje, srez Bijeljina i Kajmaković Milan, seljak iz Bijeljine. Imena drugih se ne sećam, jer sam ih poznavao samo po viđenju. Drugo ništa nemam za iskazati a na iskazano i pročitano mogu da se zakunem.”
Loša hrana
Simić opisuje da je hrana u logoru bila veoma loša, te da od 19. decembra 1941, pa do 22. marta 1942. zatvorenici uopšte nisu dobijali hleb, već ujutro kašu od kukuruznog brašna, za ručak pasulj ili kupus, a uveče čorbu od kupusa ili po tri smrznuta krompira.
“Nekoliko dana pre dolaska (međunarodne) komisije morali smo svi raditi dan i noć na podizanju novih baraka i što boljeg uređenja logora, pa su nas ustaše tada i dobro hranili. Dobijali smo tada jedan-dva puta dnevno dosta mesa sa dosta graha i tako smo mogli biti siti. Čim je otišla međunarodna komisija opet smo dobijali lošu hranu kao pre toga.”
Međunarodna komisija
Ovaj svedok je ispriča da je logor Jasenovac 6. februara posetila međunarodna komisija.
“Jedan do dva dana pre dolaska međunarodne komisije dobili smo svi trake oko ruku s brojem. Židovi su imali žute trake, a Srbi plave. Na svakoj traci bio je broj. Ja sam imao na traci broj 235. Istodobno smo dobili od ustaša naređenje, da ako nas koji član komisije zapita za ime i prezime, da mu moramo odgovoriti samo sa rečima: ‘Zatočenik broj taj i taj’, a ako bi nas tako što i dalje pitao mi smo morali odgovoriti: ‘Izvolite se obratiti u glavnu kancelariju pod mojim brojem, pa ćete tamo dobiti podatke’. Ništa drugo nismo smeli govoriti. Sve bolesne i slabe, koji su se nalazili u logorskoj ambulanti poubijali su ustaše pre dolaska komisije, a na njihova mesta doveli su u ambulantu zdravije i jače ljude.”
