Vojislav Prnjatović, Srbin iz Sarajeva koji je uspeo da preživi pakao najvećeg i najmonstruoznijeg koncentracionog logora u okviru Nezavisne države Hrvatske, u nastavku svog svedočenja Komesarijatu za izbeglice i preseljenike 1942. godine, objasnio je da su se masovna pogubljenja obavljala na groblju, ali da su se likvidacije vršile i da bi se logor ispraznio.
Užasni prizori
“Takvo likvidiranje se vršilo prilikom tzv. nastupa (zbora). Ja sam doživio takva tri ‘nastupa’. Prvog januara popelo se brojno stanje Srba u jasenovačkom logoru na oko 450 ljudi. Zajedno sa ostalima bilo nas je svega oko 1.100. Novi transporti su pristizali i logor je trebalo isprazniti. U jutro 2. januara naređen je ‘nastup’ zatočenih Srba. Kad smo se poređali pred barakom došle su ustaše i stale probirati zatočenike. Odvajali su ih u posebnu grupu. Ovoga puta su odabrali 65 Srba i to mahom starijih kao i onih, koji su im se činili manje sposobni za rad. Ti su bili određeni za ‘likvidiranje’ tj. za ubijanje na groblju. Užasan je, nepodnosiv, i nikakvim rečima opisiv osećaj, koji obuzme čoveka, kada je u ‘nastupu’, iz koga se vade žrtve ‘likvidiranja’. Svakog trenutka može biti odabran bilo ko od onih u ‘nastupu’. Jedva sam se oporavio od tog prvog nastupa, kad 3. januara ponovno nas pozvaše na nastup i odabiranje, tada je opet odvedeno 140 Srba povezanih žicom na groblje. Tom prilikom se stvaraju užasni prizori o kojima ne treba da govorim, jer se mogu zamisliti. Od onih, koje sam znao odabrani su i ubijeni 3. januara Vojo Erić, trgovac iz Sarajeva, Jovan Bećir, pukovnik u penziji, te Milutinović i Ružić menjači iz Sarajeva. Te sam upamtio, jer su sa mnom došli u grupi iz Sarajeva, i ostale pobijene sam poznavao, iz logora, ali im imena nisam zapamtio, jer sam tada bio tek nekoliko dana u logoru.”
Luburićeva selekcija
Prnjatović navodi da je drugi “nastup” svih logoraša Jasenovac bio sredinom januara 1942. godine kada je selekciju ko bi trebalo da bude ubijen, a ko ne izvršio lično Vjekoslav Luburić, ustaški satnik i poverenik za logor poglavnika Ante Pavelića.
“Svaki je zatočenik morao lično da stupi pred njega i da mu kaže svoju profesiju. Iza mojih leđa stajao je jedan stari i iskusniji zatočenik, koji mi je šapnuo da izjavim da sam neki zanatlija, odmah sam shvatio o čemu se radi pa sam ga poslušao. Kako znam voziti auto, izjavio sam da sam automehaničar. To mi je taj put spaslo život, jer je Luburić odvajao sve one, koji su mu se činili nesposobni za rad, zatim od reda trgovce, činovnike i drugu inteligenciju dakle one čije profesije nisu mogle biti korisne za rad koji se obavlja u logoru. Toga dana je Luburić odabrao preko 200 ljudi, koji nisu odvedeni na groblje, nego su prebačeni u bivši stari Jasenovački logor Krapje, gde su istoga dana poubijani.”
Ovaj svedok je objasnio i da su sem masovnih i pojedinačnih ubistava, u logoru Jasenovac likvidirani i svi teško bolesni.
“Teški bolesnici, iako su tačno znali šta ih čeka nisu mogli izbeći, a da ne traže pomoć lekara u ambulanti ili bolnici. Nakon 10-15 dana obično se u bolnici nakupi do 100 ljudi do smrti izmučenih, iznemoglih i drugih teški bolesnika. Kad ih se tamo veliki broj nakupi dođu obično pred veče ustaše, izbace bolesnike iz bolnice i poubijaju ih maljevima i sekirama, kad god pred samom bolnicom, katkad na groblju. Već spomenuti trgovac iz Pakraca Marković Pajo umro je od iznemoglosti u našoj baraci, jer tada još nije bilo bolnice, dok su mu sinovi kako sam već rekao završili živote na ovakav način.”
Spaljivanja u Ciglani
Svedok Prnjatović navodi da je od druge polovine marta 1942. godine kada su Jasenovac i logor zadesile velike poplave koje su zahvatile ne samo deo baraka već i groblje, ustaše promenile strategiju i umesto da ih zatrpavaju – spaljivali su ih u ciglani.
“Zadnje grupe, koje su pre moga odlaska iz logora došle iz Brčkog, Tuzle, Doboja i Dervente spaljene su tako u ciglani, pošto su prethodno većim delom zadavljeni žicom oko vrata”, opisao je u svom svedočenju ovaj preživeli logoraš.
Smrt kao kazna
Prnjatović navodi da su se pored masovnih, u logoru svakodnevno odvijala i pojedinačna ubistva koja opisuje kao “redovnu i uobičajenu pojavu”.
“Smrt je bila jedina kazna za bilo koji pa i najsitniji prestup zatočenika (za ukraden jedan krumpir, kukuruz, makar nehotični neposluh itd. jednako ako bi zatočenik, zbog iznemoglosti, pokleknuo ili pao u radu a nije se odmah digao smesta bi mu pristupio koji ustaša i ubio ga). Imena ovako poubijanih nisam pamtio jedno zbog prevelikog njihova broja, a drugo, zbog toga što u logoru nisam imao prilike da se družim sa ljudima, sapatnicima pa ih tako nisam pobliže ni poznavao”, ispričao je Komisiji ovaj logoraš.
Spoljni radovi
“Što se mene lično tiče i mog života u logoru do odlaska, ja sam posle dva dana katoličkog Božića, tj. 27. decembra, bio određen kao i ostali, za rad. U početku sam radio na spoljnim radovima. Radi se od sedam sati ujutru do sedam sati naveče. Jedino u podne za vreme ručka ima sat odmora. Ručak se dobije na polju bez obzira na vreme i ciču zimu. Mislim da ne treba ni da pominjem kako je hrana slaba: ujutro samo katkada ‘ajnpren’ supa bez masti, za ručak supa od pasulja ili kupusa bez ikakvih začina, a na večer redak pasulj ili kupus, ili neoguljen kuvani krompir. Hleba nismo ni videli sve do 22 marta. Od tada smo dobijali dnevno četvrt kukuruznog hleba (200 grama)”, ispričao je Prnjatović.
