Povodom 80 godina od formiranja Jasenovca, Muzej žrtava genocida u Beogradu objavio je više zbornika dokumenata od kojih se neka prvi put nalaze pred očima šire javnosti i dodatno osvetljavaju činjenice vezane za jedan od najvećih i najmonstruoznijih koncentracionih logora na tlu Evrope. Među novim izdanjima je i zbornik “Jasenovački logor – saslušanja srpskih izbeglica” autora Veljka Đurića Mišine, direktora Muzeja žrtava genocida, u kom su prvi put objavljena svedočenja logoraša data 1942. godine pred Komesarijatom za izbeglice i preseljenike u Beogradu. Zbornik je nemoguće nabaviti u slobodnoj prodaji, a u Muzeju navode da se knjiga može naručiti mejlom na adresu: office@muzejgenocida.rs posle čega će proslediti uputstvo o uplati novca za pokriće troškova ili dobrovoljnu donaciju.
Komesarijat za izbeglice i preseljenike vlade Srbije 1942. godine obavio je razgovore sa većinom zatočenika Jasenovca koji su uspeli da prežive ovaj koncentracioni logor i dokopaju se Srbije. Mnogi su u ovom logoru proveli više meseci, a neki tek desetak dana poput Slavka Kokoruše (38) iz Visokog i Jovana Kovačevića (34) iz Sarajeva.
Fabrika smrti
Slavko i Jovan detaljno su opisali šta su sve u tako kratkom vremenu doživeli i videli u najvećoj fabrici smrti na Balkanu.
Slavko Kokoruš je bio gostioničar i pre nego što je završio u Jasenovcu prošao je torturu domaćih muslimana ustaša koji su u više navrata hapsili i likvidirali Srbe ovog dela Bosne.
Konačno, prebačen je u Jasenovac 10. maja 1942. godine.
“Tamo su nam ustaše kod dolaska oduzeli sav novac, rublje, pribor za pušenje i uopšte sve, što smo kod sebe imali. Prvu veče upali su ustaše u baraku, u kojoj smo bili smešteni i izveli iz barake tri Srbina i dva Muslimana, koji su pred barakom strašno tučeni, tobož radi toga, jer su se spremali na bekstvo. Međutim, o bekstvu nije moglo biti ni govora. Drugi dan po našem dolasku u Jasenovac, a to je moglo biti 13. maja 1942. godine, videli smo kako suklja dim iz ciglane, a istodobno je dolazio otuda veliki smrad. Osećali smo po smradu, da se pale ljudski leševi. Tada nam je u poverenju kazao jedan Jevrejin – zatočenik koji vrši dužnost grobara u logoru i koji sudeluje kod paljenja leševa, da je taj dan spaljeno 40 dečijih leševa, i to srpske dece”, ispričao je Kokoruš koji je 18. maja 1942. godine u grupi od 500 zatvorenika iz ovog zatvora prebačen u Zemun gde je ostao do 27. maja kada je prebačen u Srbiju, odnosno Beograd.
Prisilan rad
Slična je sudbina i Jovana Kovačevića, činovnika gradskog poglavarstva u Sarajevu koji je u ovom gradu i uhapšen sa grupom drugih viđenijih Srba, a zatim oko 10. maja 1942. godine odveden u Jasenovac gde je proveo oko nedelju dana.
“Za to kratko vreme video sam kakvom su teškom i groznom postupku izloženi zatočenici u samom logoru. Video sam sa kakvom se brutalnošću ljudi teraju na rad, i kakve sve poslove obavljaju. I ja sam morao da radim prilikom sklapanja cigle i kamena od porušene srpske crkve u Jasenovcu. Po dolasku u logor ustaše su odmah iz naše partije, koja je došla iz Sarajeva odvojili na stranu zanatlije i iste uputili na rad u logorske radionice, a nama ostalima odmah je rečeno da idemo kao dopuna za radnu službu u Zemun. I tako smo nas oko 150 iz sarajevske partije sa partijom Srba seljaka iz Jasenovca i Bosanske Dubice ukupno oko 650 ljudi krenuli i stigli u Zemun 17. maja. U Zemunu smo ostali sedam dana i za ovo vreme stigla je iz Nove Gradiške jedna partija od 700 ljudi predviđena za rad u Nemačkoj. U Zemunu je izvršeno odvajanje staraca od mlađih i za rad sposobnih ljudi. Tako je do našega transporta odvojeno oko 150 staraca, kojima je rečeno da će biti prebačeni u Srbiju, naime oni, koji su Srbi, a Muslimani i Hrvati da će biti pušteni kućama. Međutim, sasvim neočekivano, izdvojeno je nas 26 Srba, koji smo došli iz Jasenovca i po nemačkim vojnicima poslati u Beograd, gde smo prihvaćeni od izaslanika Komesarijata za izbeglice i smešteni privremeno u Bogoslovskom internatu”, naveo je ovaj svedok.
Policijski zatvor
Jovan Kovačević je ispričao da je samo u prvoj polovini aprila 1942. godine u Sarajevu uhapšeno 250 ljudi, od čega – dve trećine Srba, te da je 180 njih odmah prebačeno u Jasenovac.
“Ja sam uhapšen 16 aprila i najpre sproveden u policijski zatvor, a posle osam dana u sudski zatvor u pravosudnoj palati, gde sam uzet na saslušanje radi toga, što sam i ja priložio na ime pomoći za siromašne i postradale Srbe. I ako nam je upravitelj sudskog zatvora rekao da nas u ovome zatvoru neće niko dirati ipak su policijski agenti prinudno pod batinama iznuđivali priznanje od mnogih uhapšenika. Daleko gore bilo je u policiskom zatvoru gde su ljude formalno premlaćivali pa su tako umirali pod batinama, kao što je bio slučaj sa Muslimanom Šipićem, koji je pod batinama umro u bolnici u koju je u teškom stanju prenešen iz policijskog zatvora”, kazao je ovaj svedok.
Hapšenja domobrana
Kovačević je naveo da je među uhapšenima bilo dosta Hrvata, ali i oficira i vojnika hrvatskog domobranstva.
“Za moje vreme nalazilo se u policijskom zatvoru 26 domobranskih oficira i nešto manji broj vojnika domobrana, kojima je stavljeno na teret da su održavali veze sa srpskim četnicima i pobunjenicima, a hrvatskim oficirima avijatičarima, da nisu prilikom borbe sa četnicima iz aviona bacali bombe na četničke položaje nego bilo gde, a čak da su namerno bacali bombe na položaje na kojima su se nalazili ustaše i domobranci. Među uhapšenim hrvatskim oficirima domobranima u policijskom zatvoru video sam: pukovnika Filipovića, potpukovnika Poja, natopručnika Radaslića, Muslina, poručnika, Rezakovića, Muslimana, dok imena drugih ne znam. Kako navedoh bilo je tu 25 oficira hrvatske vojske. Ovi oficiri hrvatske vojske otpraćeni su u Zagreb, dok su obične hrvatske vojnike ubacili u transport u kojem sam i ja došao u Jasenovac.”
