Lazar Orozović, krojač iz Pakraca, jedan je od retkih ljudi koji je uspeo da pobegne iz logora smrti.
U paklu Jasenovca našao se nedugo pošto su ustaše, u noći između 23. i 24. decembra 1941. godine pohapsile sve muškarce iz Pakraca i Lipika. Već ujutro svi su završili u teretnim vagonima za “fabriku smrti”. Njegova grupa je završila u delu logora pod nazivom Bačićeve ciglane. Horor je počeo odmah.
Horor u ciglani
“U Bačićevoj ciglani pred ustaškom kancelarijom postrojili su nas u dva reda. Ustaški poručnik imenom Ljubo, a kojem ne znam prezime, dočekao nas je sa ustašama i srdito vikao: ‘Što baš ja moram sve Srbe pobiti, ima još logora u Hrvatskoj.’ Posle toga, izvršili su ustaše nad nama temeljiti pretres i oduzeli nam sav novac, prstenje, satove, duhanske doze i uopšte sve stvari, koje su kod nas našli. Posle toga ustaše su nama ostalima, koji smo stajali u stroju i ovo gledali, naredili, da se jave oni, koji su Ličani i tada su se javili: Šepelj Mane, Šakić Luka, Marković Rade, Labus Marko, Bogojević Đuro, Pokrajac Stanko, Gavrilović Lazo i Šušnjar. Njih su ustaše izveli iz stroja na stranu i sve do jednoga pred našim očima zaklali. Klanje je izvršio lično ustaški poručnik Ljubo sa još nekoliko ustaša. Žrtve su stajale, a poručnik Ljubo i ustaše zamahivali su dugim noževima prema vratovima žrtava i rezali grkljane. Kako su kome prerezali grkljan, tako se taj srušio na zemlju sav obliven krvlju. Mi ostali morali smo stajati mirno u stroju i gledati ovo klanje naših drugova. Drugi ustaše, koji nisu vršili klanje, stajali su i nas promatrali, pa onoga, koji nije mogao gledati klanje, izdvojili iz stroja i predali poručniku Ljubi na klanje. Tako su izdvojeni i odmah zaklani: Blanuša Đuro, Radaković Đuro, Vukobradović Ljubiša, te Šrklić Mirko”, prisećao se Orozović.
Poludeo od užasa
“Među ovima bio je izdvojen i Divjak Joco. On je tada kazao poručniku Ljubi, da je njegov rođak neki podžupan. Poručnik Ljubo mu je na to tada rekao, da on baš takve treba. Zatim mu je naredio da legne na zaklane Srbe i pokaže gde mu je srce. Divjak je to učinio. Poručnik Ljubo seo je tada Divjaku na noge, a jedan ustaša seo mu je tada na glavu, dok su druga dvojica klekli kraj njega, svaki sa jedne strane i sa noževima mu živom izvadili srce. Ustaša, koji je Divjaku izvadio srce, držao je to srce na ruci i nama ga pokazivao govoreći nam: “Evo vidite kako ustaše znadu klati.” Za vreme opisanog klanja poručnik Ljubo i ostale ustaše pili su rakiju, koju im je u jednoj flaši donosio jedan Židov-zatočenik. Klanje je trajalo oko 2 sata i za to vreme ustaše su popili 3 flaše rakije”, posvedočio je Orozović i naveo da je tada poklano 32. ljudi, a da je od tog užasa koji je morao da gleda odmah poludeo Simo Arbutina, beležnik iz Čaglića koga su ustaše brzo odvele u nepoznatom pravcu i više nikada ga nisu videli.
Lazar Orozović je u Jasenovcu bio sve do 4. januara kada je sa grupom Srba prebačen u drugi logor – u Staroj Gradiški.
“Isti dan formirana je u Jasenovcu u logoru grupa Srba, njih oko 80, koje su ustaše bez stvari nekada oterali. Kazali su, da ih vode na četkanje. Posle su mi u Staroj Gradiški pričali Židovi – zatočenici, da je ova grupa Srba ubijena u Starom Jasenovcu”, ispričao je ovaj svedok.
Bekstvo iz logora
Lazar Orozović je iskoristio priliku koja mu se ukazala 15. januara 1942. godine kada je sa još dvojicom Srba i trojicom Jevreja na železničkoj stanici u Okučanima istovarao vagon krompira.
“Nas trojica smo se još pre toga dogovorili, da ćemo na svaki način pokušati da pobegnemo. Kada smo sa istovarivanjem krompira bili gotovi, došli su u dva autobusa ustaše, koji su nekuda išli i oni su na železničkoj stanici zastali i stupili u razgovor sa ustašama, koji su nas čuvali. Nas trojica uhvatili smo ovu priliku i pobegli, a da nas od ustaša niko nije primetio. Ja sam se od Radića i Milakovića odmah odvojio i preko šuma krenuo u srez pakrački, a oni su ostali u šumama, gde su verovatno i sada nalaze. Ja sam se u raznim selima sreza pakračkog zadržao do 19. aprila 1942 godine, kada je po mene došao jedan moj prijatelj iz Zemuna, Hrvat, koji mi je doneo propusnicu na tuđe ime. Zadržavajući se u selima sreza pakračkog sakrivao sam se pred hrvatskim vlastima i ustašama tako, da me oni nisu primetili”, ispričao je Komesarijatu za izbeglice i preseljenike tadašnje vlade Srbije nedugo pošto je 21. aprila, sa lažnom pograničnom kartom iz Zemuna prešao u Beograd.
