Povodom 80 godina od formiranja Jasenovca, Muzej žrtava genocida u Beogradu objavio je više zbornika dokumenata od kojih se neka prvi put nalaze pred očima šire javnosti i dodatno osvetljavaju činjenice vezane za jedan od najvećih i najmonstruoznijih koncentracionih logora na tlu Evrope. Među novim izdanjima je i zbornik “Jasenovački logor – saslušanja srpskih izbeglica” autora Veljka Đurića Mišine, direktora Muzeja žrtava genocida, u kom su prvi put objavljena svedočenja logoraša data 1942. godine pred Komesarijatom za izbeglice i preseljenike u Beogradu. Zbornik je nemoguće nabaviti u slobodnoj prodaji, a u Muzeju navode da se knjiga može naručiti mejlom na adresu: office@muzejgenocida.rs posle čega će proslediti uputstvo o uplati novca za pokriće troškova ili dobrovoljnu donaciju.
Đuro Medić (49), trgovac iz Slavonskog Broda je uhapšen krajem aprila 1941, a sve do 6. februara 1942. kada je prebačen u Jasenovac bio je u više ustaških logora: od Gospića, Jastrebarskog do Kostajnice.O svemu tome je podrobno svedočio u Beogradu 1942. godine Komesarijatu za izbeglice i preseljenike vlade Srbije.
Obmana komisije
Njegov iskaz je posebno vredan istorijski zapis šta se dešavalo u Jasenovcu nakon što ga je obišla međunarodna specijalna komisija u kojoj su bili predstavnici više zemalja, uključujući i Crveni Krst Srbije.
“Pregledane su nam i oduzete sve stvari, a naročito hrana, novac, rezervno rublje i svaki dokument. Tu smo bili smešteni u jednu baraku, koja je uređena dan pre dolaska internacionalne komisije da lažno prikaže kako u logoru vlada savršen red i kako se pazi na higijenske prilike interniraca. Međutim, u toj trpezariji nikada nije niko ručao, ili večerao, ili primio ma kakve hrane. Stolovi i klupe bili su sutra dan po odlasku internacionalne komisije izbačeni iz te barake i postavljeni boksovi za spavanje.”
Ovaj svedok je objasnio da je po odlasku međunarodne komisije u logoru nastavljeno sa likvidacijama bolesnih čim bi se bolnica napunila, a ustaše su započele i novu strategiju masovnih ubistava u tunelu ciglane.
Jednom takvom događaju koji se zbio 22. marta 1942. godine, i sam je slučajno prisustvovao tako što je otišao u kancelariju pilane da bi se ugrejao.
“Ovu su kancelariju vodili internirani Židovi, među kojima sam ja još od pre imao poznanike. Ova se kancelarija nalazi u pomenutom tunelu, gde ustaše vrše ubijanje novopridošlih grupa interniraca. Na prolazu u kancelariji video sam pred glavnim ulazom ustaške kancelarije grupu od 47 seljaka iz okolice Doboja u Bosni. Neposredno posle moga ulaska u kancelariju dovedena je ova grupa Srba seljaka u sam tunel pred kancelariju, u kojoj sam se tada nalazio, pa sam čuo kako su ih ustaše ispitivali od kuda su, jesu li četnici i jesu li bili u borbi”, prisećao se Medić.
Tri sata užasa
“Iz odgovora ovih Srba razumeo sam da su oni bili mirni domaćini kod svojih kuća, dok je okolica Doboja stajala pod vlasti četnika. Kada su se četnici povukli došla je tamo Hrvatska vojska i ustaše i pozvali su ove Srbe seljake da dođu na železničku stanicu Rudanku, gde će biti otpremljeni na rad. Oni su poverovali i došli, a tamo su ih ustaše jednostavno proglasili uhapšenima, strpali u vagone i dopremili u Jasenovac. Posle ovog ispita, koji se dobro čuo i razumeo kroz jednostavna drvena vrata, jer je govor bio vrlo glasan, nastalo je klanje i ubijanje drvenim maljevima Srba iz ove grupe. Kada je već nastalo ubijanje i klanje ovih Srba čuo sam glasnu zapoved zapovednika logora Miloša Ljube, ustaškog poručnika, koji je kazao sledeće: ‘Ubijajte četiri po četiri, a ubijene neka nose osmorica, tj. dvojica po jednog’. Ubijanje i klanje je nastavljeno prema zapovedi komandanta logora sve dok nije i zadnji Srbin iz ove grupe ubijen. Ovom prilikom su životom platili i oko deset Srba, starijih zatočenika, koji su slučajno i na njihovu nesreću tamo naišli i to ubijanje videli. Njih su ustaše prema naređenju poručnika Miloša zadržali, uvrstili među grupu Srba iz okolice Doboja i zajedno s njima ubili. Za vreme ovoga ubijanja, koje je trajalo od 10 sati i 30 minuta do 12 sati i 15 minuta, čuli smo mi u kancelariji zapovedi ustaša koje su davali svojim žrtvama kao ‘lezi’, ‘sagni glavu’, ‘digni glavu’, a posle svake zapovedi padali su udarci drvenih maljeva, koji su potmulo odjekivali i čuli se dobro u kancelariju. Čuli smo tada pojedine ustaše, kako su vikali ‘da ti vidim krv’ ili ‘gde ti stoji srce’, a posle toga jauk i roptanje jadnih žrtava, koji su pod udarcima ustaških noževa rušili se na tle. Za vreme ovog ubijanja, čule su se sa strane ustaša i razne psovke, koje su bile izraz strahovite mržnje prema Srbima i svega što je srpsko. Leševi ubijenih su posle spaljeni u ciglani u peći. Napominjem, da su ova dva sata i 45 minuta bila najužasnija u mom životu. Veća brutalnost i divljaštvo ne može se zamisliti”, ispričao je Medić.
Zapovednik Mujo
Đuro Medić je ispričao da su sem masovnih ubijanja, ustaše i posle obilaska međunarodne komisije nastavili sa pojedinačnim ubistvima unutar logora Jasenovac.
“Pojedini ustaše, ako bi sreli nekog Srbina, opsovali bi mu mater ili što drugo, zbunili ga time i nožem, ili bajunetom ili batom, ili revolverom ubili. Pojedinačna ubijanja je rado vršio ustaški zastavnik Mujo, koji je musliman rodom iz Bihaća. Pojedini internirci pozivani su u glavnu ustašku kancelariju i posle toga se nisu više vraćali, niti u logoru pojavljivali, i ako su im sve njihove stvari ostale u barakama… Po mom mišljenju i po pripovedanju onih malobrojnih drugova, koji su proveli u logoru u Jasenovcu od osnutka pa do danas, ubijeno je i zaklano do sada oko 15.000 do 17.000 interniraca, a od toga sigurno 80 odsto Srba.”
Dočekali oslobađanje
Medić je bio u grupi od 13 Srba koji su 30. marta 1942. oslobođeni.
Oni su tog dana transportovani u Zemun, odakle su posle dva dana prebačeni za Beograd, odnosno Srbiju.
“Drugo ništa nemam iskazati, a na iskazano i pročitano mogu se zakleti”, naveo je u svom svedočenju aprila 1942. godine pred Komesarijatom za izbeglice i preseljenike Vlade Srbije.
